Božić betonskih stubića

Sajam je u petak završen, ali od ponedeljka se otvara novi, kad se po novogodišnjoj tradiciji na štandovima prodaju svinje i prasići različitih veličina i materijala, od porcelana, keramike i stakla, oni jestivi od čokolade i marcipana. "Schwein gehabt" u nemačkim kulturama znači svinja donosi sreću.

Posle novogodišnjih "svinja" dolazi karneval, pa Uskrs, pa leto, pa zlatna jesen, svaka od prilika dovoljno dobar povod za turiste iz celog sveta da i dalje opsedaju Šenbrun, njih četiri miliona ove godine.

Štrudla od jabuka sa carskog menija Franca Jozefa, dvostruko skuplja nego u gradu, bila je do sada jedina žrtva koju su na oltar turizma bez granica podnosili posetioci dvorskog kompleksa Šenbrun. Ali vremena se menjaju. Turistički frekventna mesta postaju glavna meta novog tipa terora.

Na lestvici beščašća, više se vrednuje ubiti goste nego domaće, time se efektnije pokazuje ranjivost jednog društva.

Nema u toj konstataciji ničeg modernog, naprotiv, etička podloga turizma je mnogo tradicionalnija nego što se čini na prvi pogled. Gotovo biblijska sramota pada na one koji nisu u stanju da gostu garantuju zaštitu.

Sa tipom terora koji se razvija od prošle godine, turizam, kao branša koja živi od otvorenih granica i odsustva straha, poprima karakteristike negativne lutrije.

Za početak, nije loše spasavati šenbrunski Božić u plastičnoj operaciji betonskih stubića. Kod dekorativne brut-arhitekture mogu se upotrebiti sve vrste betona, od obojenih do svetlećih, može se staviti natpis "zabranjen istovar za teroriste", mogu se postaviti brut-medvedići da sede na vrhu stuba kao mučenik Simeon Stolpnik iz Kalat Simana.

Mogu evropske antiterorističke mere posedovati i konceptualnu granu, to nije loše, "koncept" zabavlja ljude, problem je jedino što su, kao i u svakoj konceptualnoj umetnosti, kategorije difuzne i zamenjive.

Na prvu vest o masakru u Berlinu austrijski ORF je pisao – i tu formulaciju držao na svom sajtu skoro dvadeset i četiri sata – "da je još neizvesno radi li se o islamističkom ili o terorističkom činu".

U međuvremenu je dokazano da je islamistički. Evropske javnosti mogu odahnuti, nije teroristički. Kao i u svakom dobrom konceptu, može i obrnuto. Ili islamistički, ili teroristički, sve je u redu dokle god se javnosti isporučuje utešna predstava da ju je od jednog celog snašlo samo pola zla.

Je li tu loš novinar pisao za lošeg lektora? Teško. Pre će biti u pitanju da se i u Austriji, kao već dugo u Nemačkoj, širi sindrom "televizijskih stanica za prevaspitanje", kako tu vrstu samocenzure naziva ovdašnji novinar Kristijan Ortner.

Gde su nestali "oni" Nemci?

Već prve reakcije svih evropskih medija na islamistički teror u Berlinu sadržale su usputnu informaciju da je nemačka javnost primila vest "relativno mirno". Jeste, Nemci su pogođeni, užasnuti onim što im se događa, ali ako se te demonstracije kolektivnog emotivnog stanja uporede sa onima posle sličnih dela u Njujorku, Bostonu, Briselu, Londonu, Madridu, Parizu ili Nici, razlika je evidentna.

"Zašto Nemci reaguju tako opušteno na teror?", naslov je komentara u švajcarskom dnevniku Noje cirher cajtung.

Prvi odgovor je zato što su posle gore nabrojane serije terora, kao i nekoliko (po broju žrtava) manjih epizoda kod kuće, imali vremena da se emotivno pripreme.

"Islamistički teror" postaje nešto kao pomodna kategorija. Ko ga nema u svojoj sredini, taj nije bitan, nije relevantan u velikoj konstelaciji svetskih poslova. Nemci su bitni, islamistička pesnica je do sada pokazala da su njen primarni interes zapadni centri političke moći, dakle, normalno je da udari u srce Berlina.

Islamska država, Al Kaida, podružnice, grane i grančice, zaključno sa usamljenim vukovima idu, kolokvijalnim srpskim rečeno, "na glavu". Nije slučajno da je osvajanje medijskog prostora Islamske države započelo dramaturgijom javnih dekapitacija.

Svi ti argumenti, međutim, nisu dovoljni da objasne zašto se Nemci nisu uzbuđivali više kad je kamion uleteo među dobro posećene božićne štandove u centru grada.

Tomas Mecinger, nemački filozof specijalizovan za neuroetiku (multidisciplinarno prošarana filozofiju duha i stanja svesti), smatra da se niko ne može "naviknuti" na najavljeno zlo.

Prema njegovom mišljenju, na delu nije ni poslovična nemačka disciplina, ni svest o novoj evropskoj ulozi nacije, već emotivna otupljenost.

Masakr u Berlinu došao je na kraju evropske godine iscrpljujućeg terora. Njegova brutalnost i učestalost podigle su emotivnu toleranciju i ciljne i ciljane publike, tako da su Nemci samo ponizno slegli ramenima i otišli kući da ugase četvrtu sveću na adventskom vencu.

Nemačka javnost se ne uzbuđuje jer je otupela na emociju straha, smatra Mecinger. On podvrgava analizi i rečenicu koju ovih dana variraju vodeći nemački političari: "Mi ne smemo dozvoliti da nas strah od zla paralizuje."

Veliko "mi", kojim se vladajući sve brže i češće obraćaju javnosti, odavno je postalo upitno, zaključuje Mecinger.

Čak i ako se istorija gurne u stranu, ostaje činjenica da su u Evropi čitave generacije socijalizovane kroz opšta mesta o nemačkoj arogantnosti, pruskoj agresivnosti i generalnoj efikasnosti zbog koje su svi drugi dobijali komplekse.

Zoran Radmilović, alijas Radovan III, govorio je uz aplauz publike u Ateljeu 212: "Kad Švabo napravi, to dihta u p. m!"

Gde su sad odjednom nestali takvi Nemci? Kad su se pretvorili u emotivno otupele građane emotivno ucenjene nacije, od kada trpe i podnose, i to još tačno na praznik kojim se slavi rođenje "božjeg jagnjeta"?

Mobilni teror

"Populisti se uzbuđuju nad činjenicom da je berlinski atentator, uprkos intenzivnoj poteri, mogao da prevali hiljadu kilometara od Nemačke, preko Francuske, do Italije. Frapantno je kako se domaći ksenofobi i islamski fanatici dopunjuju", piše minhenski list Zidojče cajtung.

Bukvalni prevod nemačke fraze bio bi da ksenofobi i islamski fanatici "igraju jedni drugima u ruke", ali kako srpski jezik nema paralelnu frazu, zamislivo je napisati i da su braća po duhu, da igraju u istom timu, ili da jedni drugima dodaju loptu.

Ova mala gnjavaža sa jezičkim finesama bitna je utoliko što pokazuje da nemačka javnost i dalje izbegava, bolje rečeno da se u njeno ime i dalje izbegava, postavljanje dijagnoze da nisu svi jednako opasni. Ili da su politički donete odluke vezale ruke profesionalnim policijskim službama i tamo gde nisu smele.

Da je obrnuto, takođe ne bi bilo valjalo. Na delu bi bila policijska država i fenomen koji se zove "čovek od stakla". Administrativno prozirni čovek, onaj o kome se sve zna, ne samo gde je rođen i gde se oženio, već i da li je taj dan obukao jednu čarapu sa rupom a drugu celu.

Evropi, međutim, ovog trenutka ne preti opasnost od policijske države, već od države socijalizovane u tvrdoglavom stavu da moral dolazi pre gladi, straha ili opstanka pojedinca. Da je najvažnija funkcija države da pruži logističku podršku onim ljudima koji ostaju ljudi, dok ih gaze kamioni od 40 tona, "prljave" bombe raznose metalnim vijcima, a još neintegrisani azilanti ih siluju kad uveče izvedu psa u šetnju.

Stoga u modernoj, demokratskoj državi sintagmu "nesposobna policija" treba prevoditi u frazu "policija na političkom zadatku", a ne policija koja ne zna kako da uhvati homicidalnog sociopatu nakon što je pregazio šezdeset ljudi!

Medijski često pronošena teza da su na međunarodnoj sceni Rusi opasniji od Islamske države, a kod kuće domaći populisti od salafista, na delu je i u spomenutom tekstu minhenskog lista.

Njena funkcija je da evropskim društvima sačuva iluziju kako im situacija i dalje dopušta luksuz da biraju svoje neprijatelje, ignorišući činjenicu da su već zagazili u fazu kad neprijatelji biraju njih.

Kad se govori o medijima kao "institucijama za prevaspitanje", treba napomenuti da smo miljama daleko od grube propagande iz komunističkih vremena. Na primer, u tekstu minhenskog lista se stav hrišćanske trpeljivosti moderne države istovremeno i postavlja i relativizuje.

Spominjući reakciju nemačkog ministra policije De Mezijera "da mu je laknulo što je atentator iz Berlina ubijen", Zidojče cajtung komentariše da je reč o "dopuštenom osećanju" i zato "grazie mille signori".

"Kad je Petar na Maslinovoj gori hteo da se bori protiv progonitelja, Isus mu je rekao: vrati mač u korice, jer ko se mača laća, od mača će i poginuti. To je moguće razumeti kao poziv na nenasilno rešavanje konflikata, ali istovremeno i kao dozvolu da se na nasilje odgovori nasiljem", navodi minhenski list.

Iza argumentacionih linija kojima evropski mediji ovog trenutka reaguju na izveštaje o teroru, stoji religiozna matrica. Kao da na ekranu teče nastavak filmskog serijala "Matriks", niz beskrajnih kodiranih traka iza kojih se krije mali Isus u kolevci.

Jedno objašnjenje je – zato što je Božić, danas prvi, za dve nedelje drugi. Godina je u modernim društvima sezonski tranširana i ciklično podeljena kao u srednjem veku, do sada su se samo komunisti usudili da gaze to pravilo. Da je karneval, prozivali bi se krivci; da je Uskrs, pisalo bi se o oživljavanju moralnih načela; da su Duhovi, nudio bi se novi, osvešćeni pogled na stvari.

Drugo objašnjenje je – zato što se evropska društva susreću sa nevidljivim, a sveprisutnim neprijateljem, neprijateljem kome je za osećaj trijumfa svejedno da li je ubio jednog čoveka ili sto ljudi, kome u prvom planu nije efikasnost, već tuđa bol.

Suočeni sa nevidljivom apokalipsom i ateisti postaju vernici, jedino što je njihov bog metafora za svet bez terora.

Čak i poslednji dokument koji su nemačke vlasti proletos izdale Anisu Amriju, masovnom ubici iz Berlina, ima religiozni eho.

Status: Duldung. U prevodu: Trpljenje, podnošenje.