Evropa i teror: Na mladima svet ostaje

Većina islamističkih terorista koji su u poslednje dve godine na evropskom tlu ubili ili ranili nekoliko stotina osoba mahom su mladi ljudi, između 16 i 27 godina. Najveći neprijatelji islamista na lokalnom nivou regrutuju se iz desničarskih organizacija mladih, od Pegide do "Identiternih". Najveći neprijatelji mladih desničara su mladi levičari. Mladi, reklo bi se, drže Evropu u partiji šaha.

Površno gledano, Stari kontinent postaje scena na kojoj se mladi a divlji, dok se obračunavaju među sobom, u stvari obračunavaju sa političkim establišmentom. Da li je to na delu krvava revolucija supkulturnih stilova, ustanak kulturnih kružoka protiv stanja stvari?

Neki ovdašnji novinski članci ili dokumentarne emisije ("Am Schauplatz", ORF2, prošlog četvrtka, 21.00) vrlo sugestivno vode ka tom zaključku. U njima se aktuelni momenat predstavlja kao politička građevina uzdignuta nad fundamentima nasilnih supkultura mladih, podjednako u klinču jedni s drugima i sa društvom u celini.

Čak ni austrijska Služba za zaštitu ustavnog poretka (BVT) u svom aktuelnom izveštaju (za 2015. godinu) na trenutke ne odoleva iskušenju da društvene antagonizme objašnjava kroz pokrete interesnih grupa mladih ljudi.

Ti "interesi" su različite ideologije puštanja krvi – neki bi postavljali bombe i skidali glave "kufarima", neki sekli krvotok globalnog kapitalizma, neki čuvali nasleđe krvi i tla. Cinično rečeno, ciljevi se razlikuju, ali svima je zajedničko da žele da menjaju svet.

Šta se ovde misli, najbolje je objasniti na sledećem primeru: Andreas Peham iz Dokumentacionog arhiva austrijskog otpora (DÖW) smatra da su "kontradžihadisti" (termin za ekstremne desničare) i džihadisti organizovani po istom principu. Ono što im je zajedničko, kaže Peham, jesu opšti militantni refleks, oduševljenje za jedan izabrani cilj i spremnost da se za njega bore.

Problem je samo što bi se ta vrsta institucionalnog rođaštva mogla upotrebiti i za istorijske paralele između esesovaca i partizana, ili fašista i komunista. Da ne kažemo i da bi se brutalna kompeticijska atmosfera unutar bilo koje današnje velike firme mogla podvesti pod taj kategorijalni okvir agresije, singularnog fokusa i odlučnosti.

Kako se onda u javnom diskursu niza evropskih zemalja odomaćila predstava da su sve supkulturne kruške, jabuke i breskve ne samo podjednako otrovne već i svodive na zajednički imenitelj marmelade?

U raljama supkultura

Ono što bi evropskim društvima moglo doći glave jeste uverenje da im sve "supkulture" podjednako rade o glavi.

U predstavljanju te otrovne zimnice, ovaj tekst će se služiti redosledom koji upotrebljava austrijska Služba za bezbednost i borbu protiv terorizma (BVT): najpre ekstremni desničari, potom ekstremni levičari, na kraju džihadisti. Uz to će, kao referenca, biti uzimana tipična argumentaciona linija brojnih dokumentarnih emisija nemačkih i austrijskih televizijskih stanica, prema kojoj su te grupe jednojajčane "trojke" ideološkog nasilja – što više jednih, to više drugih, tim više trećih.

O politici vladajućih elita, koje su taj mehanizam pre svega pustile u pogon, gorepomenuti izvori ne daju ni reči. Zaštitnici ustava iz razumljivih razloga ne, jer im javno političko izjašnjavanje i nije u opisu posla. Autori dokumentaraca takođe ne, zbog uslovnog refleksa koji dele svi germanski narodi, da su i danas u svemu apsolutno najopasniji "nacisti u našim redovima".

Austrijski "ustavobranitelji" opisuju desnu scenu kroz pet različito kombinovanih ideoloških slojeva: antidemokratija, ksenofobija, rasizam, antisemitizam i revizionizam. Neke grupe, kao "Identiterni" ("Identitäre") su ideološki osvešćene, neke kao PDV ("Partija naroda") bliže istorijskom nacionalsocijalizmu, neke kao Pegida novoj desnici (slobodari, AfD), dok su neke, kao skinhedsi na primer, ideološki zbunjene.

"Identiterni" su na putu da razviju "pop-kulturu desnog predznaka privlačnu za mlade i mlade odrasle" (BVT).

Peham iz Dokumentacionog arhiva (DÖW) takođe opisuje "Identiterne" u supkulturnim terminima. Oni su mladi, obrazovani (gimnazija, fakulteti), dobrostojeći, uljudni u ophođenju, retorički vešti, devojke nisu pomodne, momci su uredno podšišani. Šef Zelner studira filozofiju, nosi "nerd" – naočare i opisuje se kao "ipster" ("identiterni" hipster).

Kako se prepoznaju "identiterni", onda kad ne nose memorabilije koje proizvodi "partijska" firma "Phalanx Europa" – majice s spartanskom "lambdom" ili natpisima "yodo" (you only die once), "treet fight experience", "patriot", "islamists not welcome"? Po kodiranom rečniku, smatra BVT, kad kažu "kultura" misle na rasu; kad upotrebljavaju narative o uzmicanju hrišćanstva pred islamom, misle na "ausländer raus"; kad kažu "demigracija" misle na meru nasilnog čišćenja društva od muslimana, kad kažu "decivilizacija" misle na dela koja je napisao francuski desničarski filozif Reno Kami (Renaud Camus).

Zna li desnica s kim u krevet ide levica?

Za razliku od desničarskih "supkultura", čiji je uticaj u prošloj godini masovne, nekontrolisane migracije za trećinu veći nego 2014, uticaj levičarskih je 2015. pao za skoro polovinu. "Uticaj" se ovde koristi kao znak za sudare sa zakonom, prekršajnim ili krivičnim.

"Levi" su organizovani u dva velika bloka, s jedne strane marksisti, lenjinisti i trockisti, s druge anarhisti i "autonomni". Prvi blok "nije nasilan, ali ni protiv nasilja" (BVT), njegov operacioni modus je "entrizam" – ulazak (entry) u legalne institucije i njihovo podrivanje iznutra u smislu "permanentne revolucije".

Odnos autonomnih prema nasilju je najbolje opisati kroz fenomen trenutnih atrakcija i adhok doživljaja, onako kako su to radili "mali Aleks i njegovi droogs", u Kjubrikovom filmu "Paklena pomorandža".

Na stranu zaključak da bi se u odnosu na tihu demontažu socijalnih institucija u toku migracione krize, barem trećina lokalne vlade grada Beča, kao i poneki savezni ministar mogli opisati u terminima "entrizma", ekstremna levica se u ovde spomenutim izvorima (BVT, dokumentarci) doživljava u terminima supkulture, pop-kulture, mladalačkih bolesti koje kod dobrog dela prođu sa ulaskom u zrelost.

"La Grande Deculturation"

Džihadiste je već malo teže direktno nazvati "pop-kulturom", ali svejedno postoji tendencija ka neverbalnom prenošenju utiska da sve tri grupe paralelno sudeluju u rušenju društvenog poretka, tehnički ujedinjene kroz supkulturne simbole i ritualne inicijacije. S jedne strane nerd-okviri, s druge mačete, ali, u principu, nema razlike.

U kontekstu "islamističkog ekstremizma i terorizma" austrijska bezbednosna služba BVT smatra da je njegova ideološka atraktivnost vrlo jaka među pripadnicima druge i treće generacije muslimanskih useljenika.

Time "ustavobranitelji" postavljaju dve dijagnoze. Jednu između redova, da se Evropa suočava sa fenomenom obrnute, to jest reverzibilne integracije. Drugu, direktnu, da je "džihadistički salafizam" postao i ostao atraktivna životna alternativa za mlade muslimanske muškarce, čak pojedinačno i konvertite. Na kratki i na srednji rok, ta vrsta unutargrupne kohezije će se samo pojačavati uz istovremenu ideološku radikalizaciju, širu regrutaciju i porast spremnosti na nasilje.

Regionalno, smatra BVT, ta tendencija se hrani iz ideološke infrastrukture zapadnog Balkana: ili protokom kroz tzv. balkansku rutu, ili kroz "etabliranje odgovarajućih supkultura (...) pre svega u BiH".

Ukratko, Austrija i njeni susedi na jugu i jugoistoku su prošarani mrežom "hajdučkih jazbina" manifestnog ili latentnog islamizma. Ta predstava ne iskače iz kategorijalnog okvira teme, budući da su i istorijski hajduci bili mladalačka supkultura svog vremena.

Ono što u delu o džihadizmu BVT kaže, a da direktno ne tvrdi, da Evropa stoji tek na početku jednog "mladalačkog" trenda, politički i medijski diskurs Austrije i Nemačke u nastavku razvodnjava i relativizuje.

Politički, utoliko što se često ponavlja sintagma o "pojedinačnim slučajevima", koji su se provukli balkanskom rutom. Kao da je porodicama žrtava mnogo lakše ako je njihove najmilije ubio pojedinačni slučaj, a ne frontalno nadiruća vojska pod zastavama.

Javna reč u medijskom prostoru pak čini to tako da levičare, desničare i islamiste tretira kao cigle u zgradi socijalnih patologija, pri čemu je najvažnije složiti ih tako da islamistički teror dođe na vrh, kao najnoviji produkt strukturalnih antagonizama evropskih društava. "Šta mi uopšte nudimo tim mladim ljudima?", pitao se i pita čitav niz javnih i kulturnih radnika u Austriji i Nemačkoj, premda, istina je, sve tiše.

Tezu "šta mi nudimo" je poznati holandski književnik Leon de Vinter pre nekoliko dana doveo do apsurda u jednom intervjuu (Basler Zeitung, 23. 9. 2016), kada je rekao da "ne razume kako je Merkelova mogla da pusti na stotine hiljada mladih muškaraca u zemlju, a da istovremeno ne razvije i mrežu javnih kuća koja će pratiti taj tempo".

"Le Grand Remplacement"

Društvena dijagnoza Andreasa Pehama (ORF, Am Schauplatz), data bez De Vinterove ironije, glasi: Ko god priča o "odbrani kulture" jeste desničar i rasista.

S njegove strane, razumljivo. U etimologiji nemačkog jezika, reč "kultura" je od vremena nacizma fasovala (dobila) negativnu konotaciju (Gebels: "Kad čujem 'kultura', uhvatim se za pištolj"). Tako je jedna istorijska interpretacija kulture u nastavku zasenila sve druge slojeve te značenjima bogate latinske reči, koja prati evropska društva već više od dve hiljade godina.

Ali ako društva nemačkog jezika zaziru od etimološke i ideološke kompromitacije kulture, ne znači da i svi drugi moraju. Ona nije redundantni prostor, već sekularitet koji se razvio iz religije; ne možeš je u tišini zameniti, tako da se, rekla bi srpska poslovica, "identiterni" vlasi ne dosete.

Nastavak Pehamove društvene dijagnoze: "identiterni" su svoj rasizam samo umotali u košuljicu antiislamizma ne bi li se umilili segmentima društvenog centra; oni su u prvom planu rasisti, a tek u drugom uplašeni zbog nadiranja islama.

Činjenica da je akcionizam "Identiternih" upravo prošle godine dramatično porastao, pokazuje da je moguća i interpretacija s obrnutim redosledom.

I dok su opcije modernih levičara male, sitne i lokalne (vrhunac sezone: izmlatiti učesnike bala slobodara u Hofburgu), "Identiterni" su internacionalno dobro povezani.

Jednom ideološki preko Kamija i njegovih teorija "velike zamene naroda", prema kojima je evropskim političkim elitama, dokle god ostaju u kontinuitetu vladavine, svejedno je li im se "hrišćansko biračko telo" u potpunosti transformisalo u "muslimansko biračko telo".

Drugi put organizaciono: austrijski "Identiterni" su nastali 2012. po ugledu na francuske (Generation identitaire, 2003); nemački 2014. po ugledu na austrijske.

Bauk identiteta kruži Evropom, koja se stidi svog identiteta.

broj komentara 10 pošalji komentar
(nedelja, 02. okt 2016, 15:39) - anonymous [neregistrovani]

...

Niko nije birao gde će se roditi. Zašto bi oni mladi koji nisu ni belci ni zapadni hrišćani pristajali da budu tretirani kao manje vredna bića samo zbog svog porekla?

(nedelja, 02. okt 2016, 12:25) - NB [neregistrovani]

Re: U bivšem DDR-u narod je bio hermetički zatvoren,

"bez dodira sa strancima!-"Bratske socijalističke zemlje" nisu ih interesovale,jer su bile bedne kao i oni sami!-Proćiće mnogo generacija Zapadom,dok shvate šta je Demokratija..."
Odgovor:
Ne bih se bas u potpunosti slozio sa vama. Rekao bih da svaki system ima dobre I lose stvari. Koliko dobrih a koliko losih zavisice iz kog ugla ih posmatrate. Ja sam kao veoma mlad otisao iz socijalisticke jugoslavije (za kojom mnogi jos uvek "placu" I pricaju kako je divno u njoj bilo), preko austrijske firme u tadasnju DDR gde sam radio/bio gastarbajter. Zaradjivao sam mnogo, mnogo vise nego u toj bivsoj drzavi. Kao stranac, imao sam "dodira" sa njima. Tacnije receno sa devojkama. Rado su nas prihvatale a sto je najvaznije u ovoj prici jeste da su imale svoje stanove. Tako nesto ni danas ne postoji u mnogim zemljama. Slazem se da je bolji zivot ovde u Americi, ali je opet pitanje koja je to cena I ko je sve placa I kako? Sto se tice demokratije, to je najveca zabluda. Tako nesto ne postoji. "Blebetanje" je dozvoljeno I to coveka cini srecnijim nego kad mu se brani. To je dobra stvar. Ali, sta nije dobra stvar je to kad ti neko namece svoju demokratiju a da ti to od njih nisi ni trazio. Naprotiv, ti si im rekao da neces, a oni tebe bombama sve dok ne prihatis.
Poz

(nedelja, 02. okt 2016, 11:45) - anonymous [neregistrovani]

Тако је

Тако некоме одговара , зато је и свет такав

(nedelja, 02. okt 2016, 11:39) - Grujica [neregistrovani]

Mene ovo nije sokiralo, jer...

...posto zivimo u vreme "cuda", moguce je da isti izvor finansira i jedne i druge!?

(nedelja, 02. okt 2016, 11:29) - anonymous [neregistrovani]

Odgovor gastarbajteru- penzioneru

A gde ste vi to pronasli demokratiju? Samo najobicnija dogma. Bogati vladaju svetom, velike kompanije postaju sve veće, gutaju male bez brige, racunaju profit, a siromasni misle da zive u demokratiji koju im ti koji ih gutaju prodaju kao "šarenu lazu". Ovaj članak se samo osvrce na ideologije. Malo je mladih koji razumeju ili žele da razumeju svet. U ovom trenutku je samo nasilje interesantno za njih. Nema mnogo pravih muslimana međju siledžijama u Isis, niti ima mnogo levicara ili desnicara u evropi. Nasilje im je zajednicki jezik, nije vazan razlog, glavno da nasilje cveta. Tuzan je i opasan svet u ovom trenutku.

(nedelja, 02. okt 2016, 11:16) - anonymous [neregistrovani]

"Demokratija je najveca prevara"! Jer, u....

.......demokratiji sve moze, a nista ne mora da - bude!!!

(nedelja, 02. okt 2016, 10:33) - anonymous [neregistrovani]

mladi ?

Mladi su samo obicni pijuni na toj sahovskoj tabli..dok se prave figure kriju iza tih pijuna

(nedelja, 02. okt 2016, 10:17) - Gastarbeiter,penzioner! [neregistrovani]

U bivšem DDR-u narod je bio hermetički zatvoren,

bez dodira sa strancima!-"Bratske socijalističke zemlje" nisu ih interesovale,jer su bile bedne kao i oni sami!-Proćiće mnogo generacija Zapadom,dok shvate šta je Demokratija...

(nedelja, 02. okt 2016, 09:43) - anonymous [neregistrovani]

Mladi???

Na ovoj prvoj slici nesto nisam primetio da preovladjuju mladi.

(nedelja, 02. okt 2016, 07:47) - anonymous [neregistrovani]

I dugovi

Na mladjima svet ostaje, a i dugovi