Osamdesete – zauvek

Na auto-putu Zagreb–Beograd–Niš ili magistralom uz Jadran, sve je na prvi pogled otprilike kao i u ostatku Evrope. Ali prvi znak da je putovanje na jug ujedno i putovanje kroz vreme – stiže iz zvučnika.

Ovde gde živim, u Nemačkoj, osamdesete ne postoje.

Kafane su preuređene, fasade okrečene. Novi hipermarketi progutali su prodavnice na ćošku. Poneka televizijska emisija bavi se reciklažom pop-kulture iz prošlog veka. O osamdesetim se govori sporadično, sa pomalo sažaljivim osmehom. Na provincijskim radio-stanicama puštaju katkad muziku "iz osamdesetih, devedesetih i hitove današnjice". Prošlost se tako umiksava u nadmoćnu sadašnjost. Ljudi su blagonaklono podsmešljivi prema sopstvenim fotografijama na kojima najekstravagantnije frizure izgledaju ubedljivo najgluplje. Svet bez mobilnih telefona i interneta danas u Nemačkoj ima šarm Atlantide – fina sporedna priča, koju je vreme potopilo kao voda, priča u koju skoro niko više ne veruje, a ponajmanje oni koji su je proživeli. Svi žele da budu savremeni. Prošlost je prošla.

Krenem li na moj jug, stvar se potpuno obrne. Na auto-putu Zagreb–Beograd–Niš ili magistralom uz Jadran, sve je na prvi pogled otprilike kao i u ostatku Evrope. Istočne i zapadne benzinske pumpe u miroljubivoj koegzistenciji. Sve moguće i nemoguće vrste automobila. Ali prvi znak da je putovanje na jug ujedno i putovanje kroz vreme, stiže iz zvučnika. Najpopularnije stanice u svoj program umiksavaju veliku količinu nota iz osamdesetih. EKV, "Azra", "Crvena jabuka", "Prljavo kazalište", "Idoli", "Film", "Dugme", Oliver Mandić, "Parni valjak". Ponekad čak i "Leb i sol". Nadmoćna prošlost ubrizgava se nemoćnoj sadašnjosti.

Klinci oko mene, u autobusu, u bašti nekog restorana ili na plaži znaju svaki tekst napamet. Njihovi roditelji zagazili u petu ili šestu deceniju života takođe miču usnama, zvižduću, značajno se smejulje. Poneko i zapevuši. Osetim da je to istinski zanos. Ali u njemu nema samo nostalgije. Seta se pogrešno učitava, jugonostalgičarska namera precenjuje. U stvari, emotivno niko od nas još nije prerastao osamdesete. Nama je po dvadeset ili trideset godina. Vršnjaci smo svojoj deci.

Svet je išao svojim tokom, a mi smo svim svojim istinskim bićem ostali u pretposlednjoj deceniji dvadesetog veka, kao siročad zaboravljena na pustom peronu, na koji više ne stižu vozovi.

Otkud taj skoro potpuni konsenzus u politički, etički i državno rascepkanom prostoru, posvađanom na pasja usta? Šta je, uprkos svemu, zajedničko ljudima iz Rijeke, Tuzle, Vranja ili Budve? To su osamdesete (koje čvrsto stoje na ramenima sedamdesetih) – generacijski doživljene ili pak tradicionalno prenesene deci. To je nesvesni poligon zajedničkog emotivnog usidrenja. Naše osamdesete nam blistaju na fonu krvavih devedesetih i pljačkaško-tranzicionih dvehiljaditih kao zlatno doba. Može se reći i da smo tada bili mladi pa imamo onu lupu koja naknadno ulepšava. Međutim, sve generacije koje su usledile imaju sličnu mentalnu usidrenost – u vremenu koje nije njihovo. Pozitivne vibracije dopiru iz jedne mrtve decenije koja odbija da umre jer je u nama vezana u čvor.

Svakako, jugoslovenska muzička, književna i filmska scena tada je bila nadmoćna u odnosu na sve što je usledilo. Posle Titove smrti komunisti više nisu bili u stanju da bitno ograniče slobodu, a šovinisti to još nisu mogli. U toj deceniji koja nas je ekonomski i politički lagano, ali sigurno kuvala kao žabe, pa mnogi to nisu ni primetili na vreme, desila se kreativna ekstaza.

Gledano u vremenskom retrovizoru, sve to izgleda kao čuvena "labudova pesma". Labudica Jugoslavija je pevala umirući. Mi smo pevali sa njom. Sve do početka devedesetih i prvih hitaca.

Dobro, ali kreativna snaga te decenije nije odgovor na pitanje zašto se ona petrifikovala u monumentalni obelisk našeg sentimenta, dok su decenije nakon nje ostale tek zli patuljci.

Stvar je, čini mi se, ipak jednostavna. Evo već treću deceniju nakon osamdesetih naš život ne produkuje i ne uživa kvalitet. Tu ne računam poneki procenat ratnih i tranzicionih profitera. Čak i oni koji su otišli dele osećaj uskraćenosti s drugovima koji su ostali.

Ekonomski, kulturni, sportski, politički i rodni pokazatelji su neumoljivi. Posle osamdesetih, na postjugoslovenskom području usledio je civilizacioni pad. Čak i gradovi koji su prošli bez ratnih razaranja, do danas nemaju snage da se resetuju i svoj urbani sistem do kraja dignu na savremeni nivo. Otud u očima stranaca balkanske kafane i ulice često liče na davno iščezle sokake i krčme u koje ih je deda vodio subotom da slušaju prenos fudbala. Retro-šarm je drugo ime za "komparativnu prednost zaostalosti" što bi rekao jedan naš pokojni nacionalistički bard.

Utakmice Zvezda–Dinamo ili Partizan–Hajduk imale su očiglednu magiju, za razliku od današnjeg provincijskog bauljanja za loptom. "Hazarski rečnik", "Forsiranje romana rijeke", "Nešto između". Partizan kod Jugoplastike. Klepton u Beogradu. Višbon Eš u Sarajevu. Između Sarajeva i Beograda sam jednom putovao "Olimpik Ekspresom" za svega nekoliko sati. A sada ta pruga skoro i da ne postoji. Železničke stanice su one iste, samo na njih jedva da stižu vozovi.

Samosvesne devojke što nam se u oskudnim kupaćim kostimima smeše sa morskih fotografija postale su s vremenom zabrinute žene mrzovoljnih muževa. Neke od njih čak tu i tamo dirljivo puderom prekrivaju masnicu. Poneki bivši roker smeši se sa lokalne, šovinističke, izborne liste. Tada pasionirani bogopsovači, sada se mole u prvim redovima krcatih bogomolja. Turbofolk je pobedio čak i tamo gde ga zvanično preziru.

Rat i poratni porazi ostavili su ožiljke o kojima ne pričamo.

Eto, zato slušamo muziku iz osamdesetih. Čak i onu koju tada nismo slušali. Ona u nama kao u Pavlovljevoj štenadi aktivira refleksno lučenje lakih, pozitivnih emocija, jedinih koje sebi možemo da priuštimo. U toj deceniji smo bili naivni, verujući u budućnost koje neće biti. I sada, kad nas je pritislo iskustvo, volimo tu svoju naivnost više od života bez iluzija.

Istorija je i drugim narodima namenila sličnu sudbinu. Devedesetih sam Sulejmanu, hrišćaninu iz Damaska, u Ahenu pričao o osamdesetim u Jugoslaviji. Osvetljeni plamenom sarajevske Vijećnice ili kasetnim bombama u Nišu, srećni trenuci iz osamdesetih su svima koji su u Sarajevu, Nišu ili na nekom trećem mestu, imali koga da grle, izgledali kao lakonogo mesečarenje.

Danas je došao red da Sulejman meni priča o predratnoj Siriji koja na njegove oči nestaje i pretvara se u mesečarevu tužbalicu.

Zato osamdesete ne mogu da prođu.

Nesrećni narodi imaju svoje srećne decenije. Srećni narodi ih se ne sećaju baš najbolje, jer ih budućnost još nije izdala.

broj komentara 11 pošalji komentar
(nedelja, 25. sep 2016, 12:48) - anonymous [neregistrovani]

"Svetom ne vlada nista drugo, osim....

.....sebicnih interesa velikih kompanija i banaka, a religija i ideologije sluze ionako samo za zavaravanje naivnih i lakovernih o mogucoj pravdi i - istini"!!!

(nedelja, 25. sep 2016, 12:30) - anonymous [neregistrovani]

Dok Srbi jugonostalgisu

I posle 25 god. od raspada iste, dotle Hrvati (i Slovenci) u EU i NATU, plate i standard duplo veci, ljube domovinu i ''domovinski'' rat i ne pada im na pamet da ''jugonostalgisu''.

(nedelja, 25. sep 2016, 09:58) - anonymousRatka Marković Marjanović [neregistrovani]

Sećanja...

Bravo za urednika, koji očigledno nije samo široko informisan, već samosvesno sagledanu realnost, iznese u ovom tekstu veoma jasnim jezikom, da ga mogu razumeti široke populacije naroda. Bez "političkog žargona" i neuke verbalizacije, tekst će svakog od nas vratiti u blaženstvo vremena, kojeg više nema...

(nedelja, 25. sep 2016, 09:10) - Saša [neregistrovani]

Izvrsno napisani esej

Bravo Radoslave, odličan tekst. A za one koji uvek krive tamo neke druge, vreme je da pljunemo u šake. prihavtimo se rada i učenja i izgradimo ono što smo sami srušili.

(nedelja, 25. sep 2016, 07:48) - anonymous [neregistrovani]

Kom

Možda je vreme da nastavimo tamo gde smo stali?

(nedelja, 25. sep 2016, 07:34) - anonymous [neregistrovani]

Pusti ...

Jugonostalgiju....

(nedelja, 25. sep 2016, 00:12) - Miloš [neregistrovani]

Bravo za članak

Totalno pozitivno i tačno. Kad gos setam pored nasi kafuca kojih fala bogu ima vise nego ikad u Novom Sadu i Beogradu cujem neku dobru stvar od nasih talenata iz bivse YU. Ako ne dok prolazim, onda u riku od 10 minuta kad sednem negde.

(subota, 24. sep 2016, 23:26) - anonymous [neregistrovani]

Yugoslavia

Odavno ne procitah ovako dobru storiju.
Hvala uredniku teksta.

(subota, 24. sep 2016, 23:17) - anonymous [neregistrovani]

Bravo Majstore!

Izvanredan tekst. Pošalji ga okolo po exYu i mislim da će ga svi rado štampati i pročitati. Odličan primer jedinog načina da ovde ljudi prestanu da se mršte je da se sete tih '80tih! Hvala.

(subota, 24. sep 2016, 22:24) - Markovljev [neregistrovani]

Svaka čast za tekst

Svaka část za izvanredan tekst i istina koju niko nemože ubiti. Meni je 65 godina i osamdesetih san za sebe video perspektivu i rast u Jugoslaviji, plakao nad himnom Hej Sloveni a od početka ratnih razaranja sam u češkoj. Mom sinu je danas 30 godina, radi u Slovačkoj za 2,2 eura na sat i nevidi za sebe perspektivu ni u Srbiji ni nigde. To nismo želeli osamdesetih ni devedesetih. Hteo je to neko drugi a uspeo je. Nije ni iz Srbije, ni iz Hrvatske a nije ni iz Slovenije i Bosne, mnogo više na zapad je od dive Jugoslavije koju je unštio a narod doveo do beznadja, zato živimo u osamdesetim svi i mi seniori i naša omladina bez perspektive.