Rusko-tursko razumevanje

Dok se mnogi vatreni navijači u Srbiji, sa nepristojnom dozom sladostrašća, utrkuju ko će "Južnom toku" napisati što pompezniji epitaf, a među Srbima love vešticu i spremaju lomaču zbog njegove obustave, pažnji javnosti izmiču najvažniji aspekti velike igre.

Beleška o autoru

Beogradska "Čigoja" objavila je nedavno knjigu "Između Turske i Evrope: zapisi i svedočanstva između dve diplomatske misije" ambasadora Srbije u Grčkoj Dušana Spasojevića.

Knjiga obuhvata Spasojevićeve analitičke i komentatorske tekstove objavljivane u beogradskim dnevnim listovima i nedeljnicima između dve ambasadorske misije, u Turskoj (2010–2013) i Grčkoj, gde se nalazi od prošle godine.

Spasojević je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a magistrirao međunarodne odnose na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Pre diplomatske karijere bio je angažovan u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova i u Ministarstvu odbrane.

Internet portal RTS-a objavljuje najinteresantnije delove iz knjige Dušana Spasojevića.

Ruski predsednik iskoristio je priliku da 1. decembra (2014, prim. red.), u Ankari, rame uz rame s turskim kolegom, svetu obznani potpisivanje memoranduma o razumevanju kojim je predviđena izgradnja gasovoda koji će ruski gas dovesti na samu granicu Grčke i Turske. Ako u obzir uzmemo i to da će, već u maju iduće godine, ruski "Rosatom" započeti izgradnju prve nuklearne elektrane u Turskoj – posao vredan 20 milijardi dolara, možemo da zaključimo da su Vladimir Putin i Redžep Erdogan odlučili da okrenu novu stranicu.

A takav okret može da ima i te kakve posledice po raspored snaga na koji smo navikli na međunarodnoj pozornici.

"Velika igra", kako su krajem 19. veka nazivali hladni rat Rusije i njenih zapadnih suparnika, oduvek se vodila za moreuze Bosfor i Dardanele, koji spajaju Crno more i Sredozemlje, i Rusiju izvode na topla mora. Balkansko poluostrvo i tada se nalazilo u pretpolju bitke velikih, u zaleđu prostora čije je osvajanje, nekada vojno, a danas političko i ekonomsko, bilo strateški cilj suprotstavljenih strana.

Svaki u svoje vreme, Bizmark i Dizraeli, Lojd Džordž i Žorž Klemanso, Čerčil i Ruzvelt, imali su za cilj da Rusiju istisnu sa prostora današnje Turske. Balkanski narodi i jednoj i drugoj strani služili su uglavnom kao topovsko meso, u najboljem slučaju kao moneta za potkusurivanje.

I sama najava rusko-turskog približavanja stavova o spornim pitanjima predstavlja geopolitički zemljotres. Rečima da nova Turska "više nije zemlja koja sa zabrinutošću čeka odluke koje će veliki doneti o njenoj sudbini", sadašnji premijer i ideolog "Strategijske dubine", Ahmet Davutoglu, potvrdio je ono od čega već nekoliko godina zaziru zapadni saveznici. U kontekstu aktuelne međunarodne konjunkture, na prvom mestu posrnulog Arapskog proleća i ukrajinske krize, jasno je da bi eventualno rusko-tursko savezništvo prevashodno bilo upereno protiv Amerike i Nemačke.

Ruske porive da Tursku preotme ili je što više odvuče od savezništva sa SAD i EU ne treba posebno objašnjavati. Turski motivi, s druge strane, ne nalaze se jedino u potrebi Ankare da trajno obezbedi energetsku stabilnost.

Iako NATO saveznica SAD, Ankara je na Bliskom istoku ostala bez podrške Vašingtona u gotovo svakoj pojedinačnoj krizi izazvanoj Arapskim prolećem. Turska je u Siriji, u nastojanju da obori režim Bašara el Asada, ostavljena na cedilu od zapadnih saveznika. U Egiptu se, u odnosu na vojni puč koji je sa vlasti svrgao demokratski izabranog predsednika ideološki bliskog Erdoganu, zvanična Ankara našla na dijametralno suprotnim pozicijama sa Amerikom.

Kada je reč o palestinskom pitanju i državi Izrael, Ankara i Vašington razišli su se još maja 2010, posle tragičnog slučaja "Mavi Marmara", kada je u intervenciji izraelskih komandosa poginulo devetoro Turaka.

U unutrašnjoj politici, najveća opasnost za vlast Erdogana i njegove AK partije pretila je od Fetulaha Gulena i tajnovitog Hizmeta. "Paralelne strukture", kako pensilvanijskog imama i njegov pokret naziva turski predsednik, izazvale su prošlog decembra političku krizu koja je, u poslednjih dvanaest godina, najozbiljnije uzdrmala Erdogana i njegov režim. Sa utočištem u SAD, Gulen je otvoreno zagovarao ideje koje su se više podudarale sa interesima Vašingtona nego sa interesima vlade u Ankari.

Američka podrška Kurdima u Iraku i Siriji ne prestaje da izaziva nelagodu kod turskog establišmenta.

Nemačka, koja u NATO savezu igra marginalnu ulogu, preuzevši vođstvo u Evropskoj uniji postala je glavni takmac Ankare za uticaj na Balkanu. EU, u kojoj za Tursku, sve je izvesnije, neće biti mesta, u prvim godinama Erdoganove vladavine bila je poželjan saveznik u slamanju uticaja sekularnih uporišta sa turskom armijom na čelu.

Iako je kandidat za punopravno članstvo u Uniji još od 1999, sa kojom je pristupne pregovore započela 2005. godine, Turska se potpisujući memorandum o razumevanju sa Moskvom očigledno nije obazirala na briselska pravila zbog kojih su druge zemlje, istog ili višeg statusa integracija sa EU, oklevale u pogledu "Južnog toka".

Činjenica da se zvanični Brisel nije oglasio da, sa aspekta acqui communautaire, ospori rusko-turski gasni dogovor najbolje govori u prilog da ni EU ozbiljno ne računa sa turskim članstvom. Ako ništa drugo, Erdogan je Putinu pružio zadovoljstvo da neprijatno iznenadi svoje zapadne suparnike.

U sklopu dosadašnje neutralnosti u konfrontaciji Rusije sa Zapadom, čiji je neposredan povod kriza u Ukrajini, Turska Moskvi nije uvela sankcije, što je čini jedinom članicom NATO-a koja to nije uradila. S druge strane, pozicije Zapada na Bliskom istoku, regionu u kome, najblaže rečeno, nikako ne uspeva da osvoji "srca i duše" većine stanovništva, ozbiljno bi bile poljuljane gubitkom pouzdanog saveznika kakav je prethodnih 60 godina bila Ankara.

Iako do guše prezasićena neprestanim lekcijama sa Zapada u pogledu ljudskih i manjinskih prava, slobode štampe i nezavisnosti pravosuđa, Turskoj nikada nisu uvedene sankcije zbog okupacije Kipra. Ankara se, upravo iz tog razloga, neće odricati formalnog članstva u NATO-u, niti prva odustati od statusa večitog kandidata za punopravno članstvo u EU.

Na Balkanu, večitom pretpolju "Velike igre", različito se gleda na njen tok, "Južni" i bilo koji drugi. Jednim očima posmatraju ga punopravne članice EU i NATO, drugim oni koji to nisu. U borbi za balkanska srca i duše Moskva i Ankara računaju na braću po krvi i veri, Srbe i Bošnjake.

Pitanje je da li i koliko balkanska braća mogu da računaju na njih. Ili bilo koga drugog. A da vatreno navijaju, za ili protiv, i znaju i umeju.

(Tekst je objavljen u lstu Politika, 8. decembra 2014)

broj komentara 5 pošalji komentar
(subota, 13. avg 2016, 14:39) - Jao,rusofili! [neregistrovani]

Baš ste jaki karakteri!

A samo pre par dana ste tražili rusku A-bombu na Tursku!

(subota, 13. avg 2016, 13:55) - Gospodin [neregistrovani]

Rusija i Turska

Turska koja je na Balkanu harala 500 godina kao Osmansko carstvo hoće sada kao NATO članica da bude razvijena ekonomija. Možda i uspeju uz saradnju sa velikom Rusijom.

(subota, 13. avg 2016, 09:15) - anonymous [neregistrovani]

neosvojena srca

Nikako da osvoje srca na bliskom istoku,oni izvrsili genocid,pobili milione ljudi,u izbeglistvu poslali milione,osakatili milione,opljackali do gole koze milione i da osvoje srca!?

(subota, 13. avg 2016, 08:25) - anonymous [neregistrovani]

Danasnjica

Politickim interesima velikih, nikada ne treba verovati. U jednom trenutku sve je u redu, da bi u sledecem sve bilo naopako... Uverili smo se vise puta sami.

(subota, 13. avg 2016, 08:08) - anonymous [neregistrovani]

Turci i Rusi

Boze, daj da ti Turci i Rusi malo pameti uliju Srbima i Bosnjacima...

Beleška o autoru

Beogradska "Čigoja" objavila je nedavno knjigu "Između Turske i Evrope: zapisi i svedočanstva između dve diplomatske misije" ambasadora Srbije u Grčkoj Dušana Spasojevića.

Knjiga obuhvata Spasojevićeve analitičke i komentatorske tekstove objavljivane u beogradskim dnevnim listovima i nedeljnicima između dve ambasadorske misije, u Turskoj (2010–2013) i Grčkoj, gde se nalazi od prošle godine.

Spasojević je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a magistrirao međunarodne odnose na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Pre diplomatske karijere bio je angažovan u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova i u Ministarstvu odbrane.

Internet portal RTS-a objavljuje najinteresantnije delove iz knjige Dušana Spasojevića.