Vreme radi za Kurde

Dok pažnju čitavog sveta zaokuplja novoproglašeni kalifat, na severu današnjeg Iraka sve je spremno za rađanje jedne druge države - Republike Kurdistan.

U Erbilu, budućoj prestonici, formirana je vlada nacionalnog jedinstva, a stručnjaci za ustavno pravo stigli su iz dalekog Kvebeka da predsednika Mahmuda Barzanija i Kurdsku regionalnu vladu posavetuju kako ozakoniti već postojeću "realnost na terenu".

Da ne izostane međunarodni legitimitet, postarao se Benjamin Netanjahu. Izraelski premijer je, naime, krajem juna, u jednom programskom govoru o situaciji na Bliskom istoku, podržao nezavisnost Kurdistana, "ratničke nacije, koja je politički umerena i vredna državnosti". Naravno, ima i prestonica koje u "malom Kurdistanu" danas vide svojevrsni Pijemont pankurdskog ujedinjenja sutra, i kod kojih ideja o kurdskoj nukleus-državi ne prestaje da izaziva grozničavu zabrinutost.

Preko tromeđe Iraka, Sirije i Turske, na teritoriji približnoj veličini nekadašnje Jugoslavije, prostire se Kurdistan. Na zemlji koja odvajkada daje najmekši pamuk i najpostojaniji mermer, a odskora naftu i prirodni gas, živi najveći narod bez svoje države – Kurdi. Prema većini relevantnih procena, njih četrdeset miliona.

Prilika da vekovna borba za slobodu bude pretočena u nacionalnu državu Kurda pretrpela je brodolom pre sto godina. I pored podrške tadašnjeg predsednika SAD Vudroa Vilsona da se po raspadu Osmanske imperije pravo na samoopredeljenje prizna i Kurdima, englesko-francuski kolonijalni sporazum podelio je taj narod u tri novonastale države.

Osim u Iraku, Siriji i Turskoj, Kurda ima i u Iranu, na čijem severozapadu živi njih nekoliko miliona. Tokom čitavog 20. veka taj narod je protiv svoje volje držan u stezi.

Zahvaljujući mukloj istočnjačkoj izdržljivosti i još sirovijoj nacionalnoj energiji, otporna snaga Kurda nije jenjavala, i na samom početku novog milenijuma ponovo im se ukazala šansa da ostvare davnašnji san.

Stara kačačka krv u međuvremenu se oblagorodila nastankom jedne intelektualne elite, i na istoku i na zapadu školovane za izazove nacionalne borbe za nezavisnost.

Presudan uticaj da, od kraja Hladnog rata naovamo, "mali Kurdistan" na severu današnjeg Iraka postane više java nego san imala su dva faktora: podrška najuticajnije velike sile i ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa. Blisko savezništvo sa SAD u zajedničkom poduhvatu obaranja Sadama Huseina omogućilo je iračkim Kurdima da u poslednjih četvrt veka, pod američkim kišobranom, nesmetano razvijaju sopstvene institucije, a da ih 2005. godine u novom ustavu zaokruže kroz najširu moguću autonomiju u okviru federalnog Iraka.

Irački Kurdistan stasao je od tada u institucionalnu realnost, a danas u teritorijalnom, političkom i ekonomskom smislu ispunjava većinu uslova propisanih Konvencijom iz Montevidea o pravima i obavezama država.

Potencijal za izvoz tri miliona barela nafte dnevno i deset milijardi kubnih metara gasa godišnje doneo je Erbilu (pod čijom se kontrolom nalazi trećina ukupnih naftnih rezervi Iraka) fiskalnu nezavisnost u odnosu na centralnu vladu u Bagdadu. Finansijsku nezavisnost donele su investicije iz zemalja Persijskog zaliva, među kojima prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati. Međutim, ključni momenat za razumevanje smera u kojem će ići Kurdistan bio je potpisivanje sporazuma o zajedničkoj proizvodnji "crnog zlata" s "Ekson mobajlom" 2011. godine.

Posle ugovora sa Teksašanima, jedan za drugim, u Kurdistan 2012. stižu "Ševron", francuski "Total" i ruski "Gasprom njeft". Dakle, četiri od deset najvećih svetskih naftnih kompanija, centara moći uticajnijih od dobrog broja država članica UN, suštinski je dalo snagu projektu "nezavisni Kurdistan".

Kakav treba da bude srpski odgovor na kurdsko pitanje? Srpska diplomatija u projekciji svog nastupa na Bliskom istoku o kurdskom faktoru mora voditi računa, jer on predstavlja izvestan quantum snage koji, u organskom procesu prekomponovanja tog regiona, ne može ostati bez osetnog dejstva. Pravilno tumačenje odnosa snaga na Bliskom istoku, mestu na kojem se tradicionalno prelamaju interesi velikih, a potom i te kako reflektuju na Balkan, predstavlja premisu za ozbiljno vođenje spoljne politike.

Iz svih ovih razloga Srbija na ovo pitanje ne sme gledati s uskim, lokalnim, horizontom.

Za razliku od kosovskih Albanaca, Kurdima je teško osporiti moralno, istorijsko i etničko pravo u nastojanju da stvore svoju nezavisnu državu.

Među poznavaocima prilika na Bliskom istoku nije retko mišljenje da bi nezavisnost Kurdistana predstavljala doprinos regionalnoj stabilnosti, jer bi nova država bila oaza mira i prosperiteta i, kao takva, svojevrsna brana nadirućem verskom fanatizmu među sunitskim muslimanima. Iako su i sami većinom suniti, etnička posebnost u odnosu na Arape učinila je Kurde neutralnim u odnosu na krvave sunitsko-šiitske sektaške sukobe.

Da je irački Kurdistan ostrvo sekularizma i verske tolerancije, najbolje pokazuje činjenica da je u njemu utočište našla velika većina iračkih hrišćana koji nisu uspeli da pobegnu iz zemlje. Argument da bi nezavisnost Kurdistana destabilizovala Irak – nefunkcionalnu federaciju na čijoj teritoriji je proglašen kalifat – potpuno je izgubio smisao i ubedljivost.

U ovom trenutku, Srbija treba da nastavi s podrškom legitimnoj vladi iračkog premijera Nurija el Malikija u njenim naporima da, zajedno s iračkim Kurdima, zaustavi ofanzivu ekstremnih džihadista okupljenih oko Islamske države Iraka i Sirije.

Paralelno s tim, bilo bi korisno da Beograd uspostavi odnose s kurdskom regionalnom vladom i ozbiljno razmotri mogućnost da na odgovarajućem nivou otvori svoje predstavništvo u Erbilu. Vreme radi za Kurde. To vreme Srbija bi morala da iskoristi da pažljivo sasluša i u obzir uzme stavove prijateljski nastrojenih zemalja koje takođe imaju legitimne interese u tom regionu – primerice Izraela, UAE, Irana...

Iako je reč o državama međusobno konfrontiranim po mnogim pitanjima, nije isključeno da njihovi interesi u ovoj stvari budu podudarni. Srpski odgovor na kurdsko pitanje valja temeljno pripremiti, jer će on podjednako govoriti i o nama i o Kurdima.

(Tekst je objavljen u listu Politika, 1. avgusta 2014)