Zašto su izbeglice isprepadale Nemce

Politikolog Basam Tibi je autor teških teorija koje se lako pamte. Pojmovi koje je kao globalni analitičar političkog islama kreirao - "Evro-islam", "Leitkultur" (vodeća kultura), "paralelna društva", "šaria-islam", njegova teorija "pola-Moderne", po kojoj islamska društva prihvataju institucionalnu, ali odbijaju kulturnu Modernu, odavno su se osamostalili od svog tvorca i danas imaju fiksno mesto podjednako u društvenim naukama i medijskom diskursu. 

Tibi je rođen u Damasku 1944, u porodici koja se isticala bogatstvom, tradicijom i obrazovanjem, plava krv sunitskog islama. Sa osamnaest godina je poslat u Nemačku, gde je studirao političke nauke, sociologiju i filozofiju.

Sam priznaje u intervjuima da je to bio lagodan život bez obaveza, sve dok porodica nije osiromašila i prestala da šalje apanažu. Tibi se zaposlio u pošti, razvrstavao pisma i tek tada postao ozbiljan student, u godinama posle toga proslavljeni autor knjiga o političkom islamu, traženi univerzitetski profesor od Amerike, preko Nemačke do Bliskog i Dalekog istoka.

Bez dlake na jeziku, Tibi je na talasu "kulture dobrodošlice" i Merkeline izbegličke politike gurnut u drugi plan, izbegavan od nemačkih medija. Sada se vratio u punom sjaju: britak, otvoren, monumentalno razočaran, ali i dalje neprijateljski raspoložen prema svakoj političkoj korektnosti, Tibi ovih dana daje intervjue na pokretnoj traci, a nemački mediji se odjednom utrkuju da s njim razgovaraju, iako to znači da će dobiti detaljni opis o tome kako je integracija otišla vragu na ispit. Tibi komentariše kako ga je "kelnska novogodišnja noć izvukla iz konzerve".

U Americi je bio profesor na Harvardu, Jelu, Berkliju i Prinstonu, u Nemačkoj u Getingenu i Hamburgu. Izbor iz njegovog bogatog opusa: "Islamska migracija-propala integracija" (2002), "Novi totalitarizam. Džihad i zapadna bezbednost" (2004), "Islamski izazov. Religija i politika u Evropi 21 veka" (2008), "Evro-islam: Rešenje za konflikt civilizacija" (2009).

Za prevod je izabran Tibijev intervju iz Basler Zeitung-a, zato što deluje kao školski primer nemogućnosti komunikacije između dvoje ljudi različitog životnog i intelektualnog iskustva.

Intervju Benedikta Nefa sa Basamom Tibijem

Nedavno ste za "Bild" rekli "Nemci osciliraju kao klatno između dva ekstrema – neprijateljstva prema strancima i euforije prema strancima. Nemaju mere!" Da li to Nemci imaju sklonost ka ekstremizmu?

Već 54 godine živim među Nemcima i na osnovu tog iskustva verujem da imam pravo na dijagnozu. Nemcima fali uravnoteženi pogled na stvarnost. Šta god da pogledaš, ili su za nešto, ili su protiv, srednja mera za njih ne postoji. To nije samo moje mišljenje. Dvojica nemačko-jevrejskih filosofa su mnogo pre mene došla do istog zaključka. Helmut Plesner je pisao da Nemci uvek ispočetka "padaju pod čaroliju ekstremnih pogleda". Teodor Adorno je govorio o "patosu apsolutnog" kao specifično nemačkoj bolesti.

Kako je neuravnotežnost postala opšti nemački fenomen?

Đerđ Lukač je govorio o "posebnim crtama u istorijskom razvoju Nemačke". Kad su Engleska i Francuska pronašle put do nacije, Nemci su još bili kompletno posvađani i bez ikakve političke kulture. Način na koji je Nemačka ujedinjena 1871, nije bio normalan. Nemci vuku krizu identiteta još iz 19. veka.

Kakvu ulogu u tome ima Hitler?

Hitler nije bio nesrećan slučaj, on je bio programiran. Adorno je pisao: Da se Hitler pojavio u Engleskoj ili Francuskoj, tamo bi ga ismejali. U Nemačkoj su ga slavili. Hitler paradigmatično spada u jedan od nemačkih "posebnih puteva" koje spominjem.

I nemačku izbegličku politiku danas nazivate "posebnim putem". Možete li da objasnite šta pod time uopšte mislite?

Francuski predsednik kaže: Uzećemo 30.000 Sirijaca i onda je šlus. Nemačka kancelarka primi 1,5 miliona izbeglica, ali i dalje odbija da uvede gornju granicu. To ja zovem "posebnim putem" tipičnim za Nemce. U nedavnoj svađi na stranicama Velta kaže jedan umetnik jevrejskom novinaru Henriku Broderu, "mi smo Nemci, mi ne možemo da živimo u normalnosti". A Broder ga pita – a zašto pa ne možete? Na to će dotični umetnik – "Zato što smo ubijali Jevreje". Broder kaže: "Ja sam Jevrej i hoću da živim u normalnoj zemlji!" Da pronađe meru, sredinu, normalnost, bilo bi to tako važno za Nemačku. Ali elite iz sveta nauke, politike i medija su striktno protiv toga, oni bi se i dalje ljuljali sa klatnom, što dalje i više, dok sve ne pukne.

Ljuti ste na Nemačku, a istovremeno sažaljevate Nemce. Zašto?

Moja domovina je Getingen. Grad je primio nekoliko hiljada izbeglica i oni su danas ti koji vladaju gradskim trgovima i ulicama, galame i donose nemir. Kada mi to ide na nerve, ja im priđem i kažem, molim vas da isključite radio. Ili, molim vas da govorite tiše. Poenta je – ja se ne bojim da ih opomenem. Nemci se boje da im kažu, dajte to malo pristojnije, jer veruju da će odmah važiti za rasiste. Zato mi je žao Nemaca. Zbog tog refleksa straha i stida. Tako su prepadnuti, da se čak ni ne usuđuju da kažu šta misle.

Vi ste i sam Sirijac. Vaša druga domovina, Nemačka, uzima stotine hiljada vaših zemljaka. Zar ne mislite da bi Vas to trebalo da raduje?

Da objasnim. Dosta se vozim taksijem, zato što nemam auto. Najlepše kod vožnje taksijem su razgovori sa taksistima, a to su po pravilu nemački Turci ili nemački Iranci. Oni misle isto kao i ja. Svi mi kažu – došli smo bez ičega i uspeli ovde u ovoj zemlji da nađemo posao, slobodu i malo mira. Tih 1,5 miliona izbeglica unose nered u ovo društvo. Mi nemački stranci počinjemo da se bojimo za opstanak. Jer, ono što se podrazumeva pod sintagmom "opasni Nemac" je uvek ili nacista ili budala. To su dve strane iste medalje. Moj strah je da su "budale" od danas, nacisti od sutra.

Zato što će im odjednom biti svega dosta?

Upravo tako.

Vi ste bili antisemita kad ste došli u Nemačku.

Ja sam rođen u Damasku i tamo sam živeo do osamnaeste godine. U školi i u medijima sam svaki dan slušao kako su Jevreji opasni intriganti i neprijatelji svih Arapa. Bila je to muzika moje rane mladosti. U Nemačku sam došao na studije kao mrzitelj Jevreja, ne zato što se zovem Basam Tibi, već zato što sam odrastao u okruženju antisemitske arapske kulture. Većina Sirijaca su antisemiti, to je deo socijalizacije.

Šta Vas je promenilo?

Imao sam sreću da studiram kod dvojice vanserijskih jevrejskih filosofa u Frankfurtu – Adorna i Horkhajmera. Adorno je promenio moj život, on me je izlečio od antisemitizma. Ako je Adorno Jevrejin rezonovao sam, onda Jevreji ne mogu biti loši. Posle sam bio prvi Sirijac koji je putovao u Izrael i javno rekao: ja priznajem jevrejski narod i njegovo pravo na državu Izrael. U Siriji sam važio za izdajicu.

Vi sasvim spontano razgovarate na ulici sa sirijskim i arapskim izbeglicama. Odakle to?

Da, i pri tome dobijam informacije koje Nemci ne dobijaju. Sirijci ne razgovaraju sa nemačkim vlastima tako neusiljeno kao sa mnom. Daću vam dva primera. Jedan Palestinac koji je živeo u Damasku, sad u Getingenu čeka na procesuiranje azilantskog statusa. Ali nemačke vlasti su zatrpane takvim zahtevima i njegov slučaj nikako da se pomeri. On mi kaže: "Za sve su to krivi Jevreji!". Ja ga pitam: "A kakve to veze imaju Jevreji sa propisima o dodeli azila?". On: "Zar nisi primetio, ovde u Getingenu ima Jevrejska ulica i tamo ti oni sede i vladaju gradom!" Pokušao sam da razgovor uvedem u racionalne vode, ali to nije imalo nikakvog smisla. Jedan drugi Sirijac, priznati azilant, ima četvoro dece, ne zna jednu reč nemačkog, tražio je od grada da mu dodeli auto, treba mu. Kad su odbili, jako se naljutio: "To su mi Jevreji smestili!" kaže mi.

I Vi mislite da su to reprezentativni primeri?

O, da, i te kako! Ti ljudi su socijalizovani u jednoj antisemitskoj kulturi.

Vama smeta "arapska kultura buke i galame". Kako reaguju Vaši zemljaci kada ih zbog toga javno opomenete?

Imam proverenu metodu u ophođenju s takvim ljudima. Odem među njih i kažem na arapskom: "Moje ime je Basam Tibi. Ja sam iz Damaska, musliman sam kao i vi, živim ovde i zahvalan sam zbog toga što sam tu. Vi se ponašate nepristojno. To je protiv sirijskih običaja". Ukratko, probam da ih postidim. A ako to ne funkcioniše, onda ubacim u drugu brzinu, pa im citiram sure iz Kurana i dokazujem kako to što rade nije islamski. Znam Kuran napamet, tu mi nema ravnog, sa surama ih uvek pobedim. Verujte mi, kad sa tim ljudima govorim arapski i upotrebljavam arapske argumente, imam nad njima više vlasti nego neki isprepadani nemački policajac.

Ali šta ćemo, običan Nemac ne zna arapski i ne dolazi iz Damaska. S druge strane želite da Nemci više učine na propagiranju svoje kulture. Kako te dve stvari dovesti na istu liniju?

Dugo sam živeo u Americi. Mladi muslimani u Bostonu, Njujorku ili Vašingtonu gaje mešavinu straha i respekta pred policijom. Njima je jasno da mogu u zatvor ako su drski prema policiji. Nemački policajci bi morali da strance, koji se s prezirom ponašaju prema organima reda, nauče poštovanju. To se, međutim, ne događa. Strah od optužbe rasizma je u Nemačkoj veći nego strah od sloma javnog reda i mira.

Mediji stalno ističu zahvalnost izbeglica za nemačko gostoprimstvo. Da li je to za Vas još jedan primer za odsustvo realnosti?

Živimo u globalizovanom svetu. Još pre nego što su krenuli u izbeglištvo, ljudi vide i pouzdano "znaju" da u Nemačkoj ima obilje velikih stanova i zgodnih plavuša, do kojih se dolazi kroz mehanizam države blagostanja. Upravo sam se vratio iz Kaira, tamo je dvosobni stan luksuz. Muškarac koji se ženi u Kairu, mora da dokaže mladinom ocu, da on ima dvosobni stan. Ovde u Getingenu znam šesnaestogodišnje Arape koji samo za sebe imaju dvosobni stan. A onaj ko sa 16 godina ima dvosobni stan, sa 18 hoće auto! Ali, gle ti problema, socijalna pomoć je dovoljna za stan, ali ne i za auto.

I tu je onda potencijal za razočaranje?

Tako je. Čak i najzahvalniji Sirijac, onaj koji je sa Merkelovom napravio "selfi", nastupio je pre nekoliko nedelja na televiziji i objasnio Nemcima da ga je Merkelova vrlo razočarala. A pri tome, kaže, on nije želeo mnogo, samo posao, sigurne prihode i stan. A ona mu je sve to uskratila! Mi ćemo tek doživeti velike socijalne konflikte.

Šta Vas čini tako sigurnim?

Prvo, zato što Nemačka ne može da ispuni tako visoka materijalna očekivanja. Drugo, zato što te izbeglice imaju sistem vrednosti koji nije kompatibilan sa modernim vremenom. Sirijci sa kojima ja razgovaram kažu: "Nemci su ljudi bez časti, zato što njihove žene imaju seks sa svakim. S mojom ženom, mojom kćeri, mojom rođakom, ne može svako da ima seks. One su moja čast."

Šta to znači u ophođenju prema nemačkim ženama?

Videli ste u novogodišnjoj noći u Kelnu šta to znači! Stotine mladih muslimana tretiralo je žene kao slobodnu lovinu. Naravno, oni znaju da je takvo ponašanje zakonom zabranjeno. Oni znaju da se to ne sme. Ali svejedno misle: Nemačke žene su ionako kurve, s njima se to može. Uz to dolazi i realistična predstava, da njihovo ponašanje neće imati konsekvence. Da ih nemački policajci neće rado pozivati na red, ako ne žele da ih šira zajednica optuži za rasizam. To je zastrašujući signal slabosti. Mnoge pridošlice gledaju na Nemce kao na slabiće, uopšte ih ne shvataju ozbiljno.

Znači, suočavamo se s reakcijom gubitnika. Oni koji od Merkelova nisu dobili auto, dobar stan i blondinku, ti se svete nemačkom muškarcu, tako što siluju njegovu ženu?

Silovanje žena je sredstvo vođenja rata u Siriji. Sve strane u sukobu to rade. Izbeglice koje ovde stižu, kao prvo, dolaze iz takve kulture, kao drugo, nisu svi žrtve. Kad takvi muškarci ne dobiju ono što očekuju, postaju ljuti i besni. U kulturi iz koje ja dolazim, najnormalnija reakcija je da ponižavaš one koji su te naljutili. A uobičajen orijentalni način da poniziš jednog muškarca je taj da mu poniziš ženu, kroz silovanje. Moja pretpostavka je da su ti mladi muslimanski muškarci u Kelnu želeli da ponize žene, ali dublji motiv je bio poniženje nemačkog muškarca. Žena je za njih ionako samo instrument.

Kažete da je Keln bio samo početak. Zašto ste tako negativni?

Zato što na strani nemačke države ne vidim nikakav integracioni koncept, samo haos.

Shvatio sam. Patrijarhalni muškarci iz kultura neprijateljskih prema ženi su otporni na integraciju. Šta da onda ova država napravi s njima?

Oni koji su tu, moraju biti prevaspitani. I Nemci su 1945. mahom bili nacisti. Hitler je vladao uz podršku većine građana. Nemci su od strane Zapada prevaspitani u demokrate. Ja sad zahtevam nešto slično za migrante iz islamskog sveta: Prevaspitanje iz patrijarhalne kulture ka demokratiji.

Pa Nemačka upravo to radi!

Interesantno, nisam to primetio... Nemci misle, sve se može regulisati zakonom, to je deo njihovog autoritarnog identiteta. Vraćam se na početak, na fenomen "posebnog nemačkog puta". Prenošenje vrednosti, preuzimanje vrednosti – to je društveni zadatak, a ne pravosudni!

Zašto Nemci imaju takve probleme da posreduju svoj sistem društvenih vrednosti?

Dođe mi da Vas zagrlim zbog tog pitanja! U Americi još nisam upoznao nijednog muslimanskog imigranta koji nije rekao: "I am American!" Svi moji turski prijatelji u Americi to deklamuju. Jednom sam u nekoj vojnoj bazi u Americi držao predavanje o islamu za američke oficire i video kako ljudi koji su rođeni u Sudanu, Turskoj ili Siriji plačući stoje ispod američke zastave i pevaju himnu. Ja lično sam ovde u Nemačkoj u pedeset godina doživeo samo zatvorena vrata. Nedavno mi je jedan TV moderator dobacio u emisiji: "Da li se vi to stidite što ste Sirijac?" Odgovorio sam: "Ne, ne stidim se što sam Sirijac, ali sam mislio da sam posle pedeset godina ovde postao Nemac."

Ali vi jeste Nemac!

Ja sam nemački državljanin, ali ne Nemac. Ja za Nemce važim kao Sirijac s nemačkim pasošem. I dugo mi nije bilo pravo, a onda sam jednog trenutka rekao, OK, prilagodiću se i biti Sirijac.

Došli ste u ovu zemlju kao Sirijac i antisemita. U međuvremenu ste ostvarili neverovatno uspešnu univerzitetsku karijeru u ovoj zemlji. Vaš primer budi nadu da će integracija uspeti.

Ali to nije tačno! Ja sam sa 28 godina postao profesor u Getingenu, ali to je istovremeno bio i kraj moje univerzitetske karijere u Nemačkoj. Ono što vi zovete neverovatno uspešnom univerzitetskom karijerom ja sam ostvario u Americi. U Nemačkoj sam gurnut na margine, izolovan, gledan s visoka, ponekad bio objekt mobinga! Kulturu dobrodošlice nikada nisam doživeo! Jedini razlog da sam ipak ostao u Nemačkoj je moja porodica. Oni nisu hteli u Ameriku, i tako sam ostao stalno na putu. Ja nikad ne kažem "idem u Nemačku" već "idem kod Ule" (Tibijeva supruga više od 40 godina, prim. V. K.).

Zašto ste onda uzeli nemački pasoš?

Zato što sam želeo da budem Nemac. Hteo sam da budem prihvaćen kao Nemac. Mislio sam da ću biti Nemac. Još 1971. sam zatražio državljanstvo. Pet godina je trajalo, u tom periodu sam doktorirao i napisao jednu habilitaciju (habilitacija je početak profesorske karijere na nemačkim i austrijskim univerzitetima, prim. V. K.) Ali kad su me konačno pozvali da mi daju dokumenta, morao sam da polažem test iz nemačkog. Jedan policajac mi je diktirao tekst iz Bilda, da bi proverio jesam li pismen! Mene sad stvarno zanima kako to Nemci misle da će integrisati 1,5 miliona muslimana, ako nisu mogli da integrišu mene, autora trideset knjiga na nemačkom jeziku?

Da li su muslimani posebno teški za integraciju?

Budimo iskreni, jedan hindu ili budist se lakše integriše. Ta pesmica, kako loša integracija muslimana nema veze sa islamom, to je obična budalaština. Islam sprečava integraciju muslimana i to će činiti dokle god nije reformisan.

Na delu je dakle najgori mogući scenarij: Ljudi koji se teško integrišu dolaze u društvo koje nije sposobno da integriše?

Upravo tako! Imao sam dve dobre ideje u životu i od toga kreirao dva pojma u širokoj upotrebi: "Evro-islam" i "vodeća kultura" (Leitkultur, kultura nemačkog jezika). Danas priznajem – Nemačka je nesposobna da proizvede kućni red za miroljubivi suživot. Sa svoje strane, muslimani u Nemačkoj odbijaju da se priklone evropskom islamu, njihova duhovna kuća ostaje negde drugde. U međuvremenu sam kapitulirao i posmatram obe ideje kao utopijske.

Zar nemačka kultura dobrodošlice ne stvara podlogu za novi odnos prema migrantima?

U januaru ove godine Cajt je pisao: "Da li smo mi ludi, ili drugi?" U članku je opisana direktna linija koja od euforije prijema vodi ka Aušvicu. Nisu Nemci išli na minhensku železničku stanicu zato što vole izbeglice, već zato što pokušavaju da kompenzuju osećaj krivice zbog Holokausta. Nemojte mi to krstiti "dobrom osnovom za budućnost"! Istoričar August Vinkler naziva to "kulturom samozaljubljenosti".

Ali to je teška optužba! Vi i Vinkler uzimate sebi za pravo da poznajete motive ljudi koji su otišli da pomažu nesretnim ljudima!

I opet vam ponavljam – ja se upravo takvih Nemaca bojim.

Prevela i priredila Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča