Upotreba Haga, u sazvežđu žrtve

Šta je to posle najnovije haške presude drugačije? Sam Šešelj ne, on je uvek isti, ali se promenio pogled koji Evropa počinje da baca na 1991. godinu.

Tribunal je svojevremeno oslobodio hrvatskog generala Antu Gotovinu jer mu se, mimo njegove opšte komandne odgovornosti, nije mogla dokazati direktna krivica za zločine počinjene u operacijama "Oluja" i "Bljesak". Sad je sud, koristeći u suštini istu logičku konstrukciju, oslobodio i Šešelja.

Pri tome se "paralela" između Gotovine i Šešelja pojavljuje samo u javnoj recepciji uloge koju su i jedan i drugi odigrali u ratnim zbivanjima, ne i u njihovom pravnom statusu - prvi kao službeni predstavnik državnog vojnog aparata, drugi nosilac nepostojećeg čina "vojvode" u sivoj zoni paravojski.

Uopšteno gledano, evropski mediji su sa jednako malo oduševljenja reagovali na obe oslobađajuće presude, videći ih kao klasičnu dilemu iz filosofije prava, o tome koliko je pravo pravda. 

Zašto onda političke elite i mediji u Hrvatskoj i u Bosanskoj federaciji sada s toliko emotivnog angažmana, čak histerije, deluju kao da se od Tribunala očekivalo da isporuči božju pravdu, tamo gde je on opremljen samo za ljudsku?

Unutar političkih elita Hrvatske računa se u dobar ton kada se Ante Gotovina pojavljuje kao "guest of honour" u formalnim prilikama. Zašto ne - on je nacionalni heroj, oslobođen od međunarodnog suda, opran od formalne krivice.

Šešelja je oslobodio isti taj međunarodni sud, takođe ga oprao od formalne krivice. Zašto onda hrvatske političke elite ucenjuju srpske političke elite da "moraju nešto učiniti sa Šešeljem" (Orešković)?

Uglavnom zato što je ta presuda na sasvim novi i svež način postavila tri stara pitanja: Da li je Haški tribunal uopšte pravna institucija? Da li on miri ili svađa? Da li on vraća stvari na početak?

Haški tribunal - pravo ili politika? 

Najinteresantnije je bilo reagovanje minhenskog SDZ (Süddeutsche Zeitung), i to dva puta, jednom uoči izricanja presude, drugi put nakon toga.

U prvom tekstu pod naslovom "U laboratoriji svetskog prava" novinar Štefan Ulrih daje bilans Haškog tribunala. Iako i sam po obrazovanju doktor pravnih nauka, on odustaje od toga da sam zaključuje, već poziva u pomoć Klausa Kresa, nemačkog specijaliste za međunarodno krivično pravo.

Njihovi zajednički stavovi su: Osnivanje Haškog tribunala za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije je bio hrabri i smeli pravni eksperiment. Taj eksperiment je uspeo. U dvadeset i tri godine Tribunal je postao nešto kao "pejsmejker" međunarodnog krivičnog prava. Zajedno sa Aruškim tribunalom za zločine u Ruandi (osnovan 1994, Aruša, Tanzanija), Haški tribunal ispravlja srčani ritam svetske pravde - takva kakva je ona pravda, a on tribunal.

Time što je dopreo do vrhova političkih režima, Haški tribunal je dao odlučujuće impulse za čitavo svetsko krivično pravo, smatra Kres.

Samo nekoliko sati posle toga, isti taj list, sad iz pera bivšeg dopisnika iz Beograda Floriana Hasela, donosi komentar: "Oslobađajuća presuda za huškača Šešelja je skandal - ali taj sud je već znao da izrekne krive presude, kao u slučaju generala Momčila Perišića, Jovice Stanišića i Ante Gotovine".

Ako je Jugoslavija bila eksperiment, ako njene paralelne partijske i državne strukture nikad nisu napustile eksperimentalnu fazu, ako se njen raspad odvijao u nizu scenskih eksperimenata, onda je njenim narodima očito bilo suđeno i da sudski indukovana katarza zločina i kazne nađe izraz u okviru globalnog pravnog eksperimenta.

Kada su sa izrazima slavodobitnosti pratili hapšenje Slobodana Miloševića, Milana Martića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića, ili oslobađanje Ante Gotovine, hrvatski politički i javni establišment je eksperimentalni karakter Tribunala prihvatio kao standardno normirani. Sad kad oslobađa Šešelja, degradiran je na provizorijum!

Kada je Florens Artman bila deo Tribunala, ona ga je priznavala kao standardno normirani; na kraju krajeva dobijala je platu od njega i još ga iskoristila kao materijal za knjigu. Kada se zbog nepoštovanja tog istog suda našla u šestodnevnom zatvoru, onda ga je degradirala u provizorijum. Njenim simpatizerima i mobilizovanim aktivistima uzduž i popreko bivše Jugoslavije je promakao samo jedan sitan detalj - svaki potpis ispod peticije "Free Florence Hartmann!" bio je dokaz da Tribunal nije pravna institucija, već neobavezni eksperiment.

Haški tribunal - pomirenje ili (nova) zla krv?

"Šešelj je nesimpatičan savremenik - bučan, naporan, ispunjen mržnjom i tvrdokornošću. Ali, te osobine nisu dovoljne da bi neko bio proglašen krivim", piše NZZ (Ivo Mjinsen), dodajući da je Tribunal, kad je 2003. godine zatražio njegovo izručenje "podlegao ucenama Karle Del Ponte".

"Del Ponte je bila upozoravana da ne ulazi u tu pravnu avanturu, ali je aktivistički nastrojena tužiteljka svejedno ignorisala sva pravna upozorenja, zato što je htela da udari simboličku recku srpske uloge u ratu. Sada optužba mora da postavi pitanje samoj sebi, da li je u ovom slučaju postigla išta više, osim što je jednom huškaču i ekstrovertu ponudila tako veliku binu za javnu promociju."

Prevedeno: Taman što su se bivši jugoslovenski narodi skoro pa izmirili, dolazi 40 godina za Karadžića i oslobađajuća za Šešelja, iz ugla Zagreba i Sarajeva obe neprihvatljivo blage presude.

Na to se može odgovoriti pravno, onako kako čini Kres za SDZ, da "pomirenje naroda" nikada nije ni bio direktni cilj Haškog tribunala, već stvaranje pravnih normi i uspostavljanje pravne prakse.

Može i sociološki - da poslednje reakcije u Hrvatskoj i Bosanskoj federaciji pokazuju kako se tamo od Tribunala nije očekivalo stvaranje prava, već izvršenje internacionalno distribuisane osvete.

Sada, u pretposlednjoj aktivnoj godini Tribunala (iduće godine još presuda Ratku Mladiću), jasno je i Zagrebu i Sarajevu da će iz Haga do kraja stizati kao i do sada samo još više nesavršene ljudske pravde, ali ne i osvete. 

Očekivanje osvete kao jedinog tipa zadovoljavajuće pravde otkriva se u svakom proširenom komentaru da je Milošević imao toliko drskosti da umre pre izricanja presude, čime je izvršio opstrukciju pravde, uništio prospekte za pomirenje i izvukao se bez kazne.

Činjenica da smrti i samoubistva u njegovim zatvorskim ćelijama dokazuju da taj Tribunal svojim razvučenim procesima, nolens volens, upravo operiše u prostoru između prava i osvete, da tamo gde zakaže jedno, preuzima drugo, u Zagrebu i Sarajevu se ne računa ni kao kazna, ni kao pravda.

Milošević je umro, Karadžić osuđen za zločin genocida, Babić se ubio, Šešelj razboleo od kancera; Srbija je prošla kroz sankcije, bombardovanje, rušenje i ljudske "kolateralne" žrtve - zašto Hrvati i bosanski muslimani i dalje ne misle da je to dovoljna kazna za ambicije kojim je srpska partijska vlast 1988. krenula u preuređenje jugoslovenskog ustavnog okvira?

Zato što dok govore o kazni nad ondašnjom Srbijom, misle na osvetu nad današnjom.

Haški tribunal - putovanje u (1991-vu) prošlost?

I tu leži pravi uzrok drame iz koje se napajaju reakcije političkih i javnih elita bosanske federacije i Hrvatske.

Sve što je Sarajevo od proglašenja samostalnosti do danas uspelo, jeste održavanje i podgrejavanje statusa žrtve. Čitav međunarodni nastup Sarajeva, opravdanje za ekonomske i društvene propuste, rastuću islamizaciju, regionalnu politiku, zasnovan je na kontinuiranom stereotipu žrtve.

Sa promenljivim uspehom: Prvostepena presuda Karadžiću je potvrdila legitimaciju žrtve, prvostepena oslobađajuća Šešelju naprotiv uskratila.

Politički gledano, Evropa, kao i Zapad u celini, počeli su da se umaraju od bosanskog etosa žrtve. Verovatno i muslimanske političke vođe osećaju da ukočeni istrajavaju u jednoj staroj mustri, da bi morali da se pokrenu, ali ne znaju kako ni gde - osim na Republiku Srpsku.

Hrvatska se devedesetih godina prošlog veka uselila u stereotip države duboko odane principima liberalne demokratije i, čak iako nikad nijedna vlast nije ni izdaleka zadovoljavala te kriterijume, sve do nedavno ostala u njemu uz prećutnu podršku Evrope.

Ima više razloga kako je to bilo moguće, ovde je važan samo taj da su evropske javnosti "pročitale" početak raspada Jugoslavije kao sukob superiorne političke kulture Hrvatske i nazadne političke kulture Srbije, i onda ga samo prepisivale iz godine u godinu, čak i kad je postalo jasno da se ta ravnoteža okrenula u korist Beograda.

U međuvremenu, hrvatski ekonomski i politički kredit je potrošen, pa Zagreb, slično kao Sarajevo svoj status žrtve, počinje da brani svoj stereotip superiorne političke kulture i u potrazi za dokazima klizi nezadrživo u prošlost.

Oslobađajuća presuda Šešelju dokazuje da je rat konačno gotov i da su kulturološke mustre žrtve, superiornosti i nazadnosti, kao i na osnovu njih sprovedeno "vrbovanje" međunarodne javnosti, izgubile svoju funkcionalnost.

Stereotipi duž kojih se raspadala Jugoslavija su se ugasili, a za sve aktere svanulo novo vreme.

Nema većeg dokaza za to nego obrazloženja iz presude "da je Šešelj branio Jugoslaviju", pri čemu se prvi put, nakon dvadeset i više godina, raspad Jugoslavije ne meri isključivo moralnim, već sad odjednom državno pravnim kriterijumima.

"Sa zbunjenom optužnicom protiv Šešelja, Karla del Ponte je Tribunalu učinila medveđu uslugu, a svom nasledniku Bramercu skuvala nejestivu supu," piše FAZ (Mihael Martens).

Svi su sada na supinoj dijeti "a la Karla", od Haga, preko Zagreba i Sarajeva, do Beograda.