Mir i demokratija, seizmička sekcija

Rezultat je najbolje opisati u terminima političke Rubikove kocke, gde se od čitaoca očekuju strpljenje i inicijativa da postrojene političke pojmove razvrsta po njihovim potencijalima za mir i rat, demokratiju i dezintegraciju, utopiju i distopiju.

Karakter intelektualne političke slagalice posebno treba pohvaliti jer je jasno da to nije bio nameravani efekat kod svih autora u timu od dvadeset članova. Nekima se on više slučajno oteo nego što su ga stvarno hteli.

Na sreću, duh vremena ne ide naruku normativnoj školi unutar moderne političke teorije, već duhovito preokreće njena stanovišta, kad, na primer, jedan od autora na promociji knjige u bečkom Ringturmu izjavljuje da "treba ići među ljude, objašnjavati im, uzimati im strahove".

Ako je za samu politiku legitimno da obećava usrećivanje društva, od političke teorije se pre očekuje da ga drži budnim, što znači nesrećnim.

Od poglavlja koja se uzdržavaju od deljenja lekcija, već pred čitaoca samo prosipaju hladnu utehu faktičnog stanja, izdvajaju se ona o populizmu (Anton Pelinka), fundamentalizmu (Matijas Kop), bezbednosti, međunarodnom pravu i Ujedinjenim nacijama (Tomas Rojter), naciji (Maksimilijan Lakič) i diskursu (Karin Bišof).

Narod, nesrećni suveren

Najvažniji zaključci: konflikt nije uvek loš, demokratija nije uvek dobra, rat je fleksibilniji od mira, a narod kao vrhovni suveren izrazito nepouzdan. Narodi svađaju narode, a ne političari, nacije izlaze na popravne ispite, koncept države je ugroženiji nego što se poslovično misli, a budućnost pod senkom fundamentalizama svih vrsta.

Politička teorija, međutim, ne bi bila vredna ni kompjutera na kom je napisana, da se njenim odrednicama ne mogu obuhvatiti aktuelni razvoji u konkretnim društvima.

Na primer, Hrvatska u (pre)turbulentnom trenutku samostalne istorije, sa kulminacijom prošle nedelje u blic-mandatu ministra veterana Mije Crnoja. Doslednom primenom kategorijalnih instrumenata iz ovde predstavljene knjige dolazi se do zaključka da Crnoja niti je kriv, niti u krajnjoj liniji odgovoran za groznicu netrpeljivosti, mržnje, netolerancije i osvete, u kojoj se Hrvatska trese od poslednjih izbora.

On je naprosto mislio da je nacija spremna na poslednji čin u konstrukciji iskonske političke scene krvi i tla, koja bi Hrvatsku konačno i bez ostatka transformisala u novu Spartu, sa vojničkom kastom veterana kao vrhunskim hijerarhijskim arbitrom društvenih konflikata. On je čvrsto verovao da je njegov narod jedinstven, ili će to biti kad ga se njegovo ministarstvo dohvati i dovrši kulturnu revoluciju pod avangardom penzionisane vojne kaste (aktivni vojni kadar ima posebno ministarstvo, ono za odbranu, kao i sve druge evropske zemlje).

Nesrećni Crnoja je samo verovao da svom narodu, jednom i nedeljivom, daje ono što on hoće i želi. On je prva žrtva eurofije promena, pojedinac zaveden neuhvatljivim identitetom vlastite nacije.

Da su instance političke kontrole u Hrvatskoj stabilnije, da su institucije civilnog društva uticajnije, da je kasta vojnih veterana na svom ustavnom mestu, da se zakon oglasio o svim onim slučajevima kada ga je građanin M. C. pogazio, udario, prevario, ne bi Miji Crnoji palo na pamet ni da pokuša jednu takvu sveobuhvatnu promenu društva.

Nad Crnojom se tako svom snagom srušila teoretska kategorija demosa kao nepredvidljivog suverena. Slomio ga je koncept koji je nedavno umrli američki politolog Benedikt Anderson svojevremeno nazvao "zamišljenom zajednicom" (imagined community). Dok je Crnoja širio idejnu osnovicu ustaštva tako da čitav "demos" stane u nju, jedan deo "demosa" mu je pobegao u konstrukciju otvorenog društva!

Dva lica fundamentalizma traže pisca

Ovaj tekst spada u tip primenjene recenzije, spaja teoriju i praksu na isti način kao što primenjena umetnost spaja visoku umetnost sa predmetima svakodnevne upotrebe. Pokušaj da se opišu sve situacije na koje se odnosi Kopova definicija fundamentalizma kao "antiliberalnog i antisekularnog držanja koje odbija razvoj/protok vremena kao činjenicu" bilo bi nerealno.

Zato su ovde izabrana samo dva polja, jedno ponovo nacionalno hrvatsko, drugo globalno, na kome se formiraju trendovi za budućnost.

Onaj deo demosa koji je bivšeg ministra Crnoju dobro razumeo, a i on njih, zagovara specifičnu varijantu hrvatskog istorijskog fundmentalizma, ekskluzivno koncentrisanog na period NDH 1941–1945. Periodi pre i posle se ne smatraju politički formativnim, samo kulturno relevantnim.

Fundamentalistička obnova tog idejnog konstrukta je pokušana i delimično sprovođena pod vladom Franje Tuđmana, ali, niti je on bio spreman da ide do kraja, niti je demos bio voljan da proguta sve konsekvence takve politike.

Sigurno da je pod Tuđmanom bilo dovoljno ekstremista, i nekome čija je porodica direktno stradala od njihove ruke, teško je objasniti da se hrvatsko političko telo nije sastojalo isključivo od ekstremista tipa Merčep, Glavaš ili Šeks. Ali, oni su u javnosti nosili "Kainov znak", bili biblijski nedodirljivi, istovremeno korisni i prezreni, eksces i normalnost, privremeni kao država u komunizmu.

Posttuđmanovska era je istanjila njihovu relevantnost, pa su zato sada taktički pobednici na poslednjim izborima, Most i Kaptol, odsvirali brzi povratak na istorijski fundamentalizam.

Samo tako se moglo dogoditi prošle nedelje da Mirjana Rakić, predsednica Veća za elektronske medije, bivša urednica Hrvatske televizije, uredna Srpkinja Tuđmanovog i Vrdoljakovog medijskog prostora, elegantne navike da u političkim fenomenima vidi samo ono što ne boli, odjednom doživi najprimitivniju vrstu ličnih uvreda od strane "Stožera za odbranu hrvatskog Vukovara", i drugih ad hok institucija fundamentalističke kulturne revolucije.

Zašto? Zato što je – po sili funkcije! – suspendovala na tri dana voditelja televizijskog kanala Z1 Marka Juriča, koji je, prema mišljenju spomenutog stožera, "na satirični način samo upozorio na (...) zabrinjavajuću pojavu jačanja četništva u Hrvatskoj".

Ta epizoda ne pruža nikakvu novu informaciju o Mirjani Rakić, ali daje svu silu informacija o nasilnom potencijalu njenih kritičara, o istorijskom fundamentalizmu na delu dok ekskluzivistički preuzima poluge civilnog društva i topće nogama od besa kad to ne ide lako.

Kao što Poljska, prema staroj definiciji Pola Lendvaja, paradigmatično stoji za "antisemitizam bez Jevreja", tako sada deo hrvatskog demosa, zbunjen iznenadnim odsustvom "formativnog drugog" (hrvatskih Srba u ulozi "defining other"), gura Hrvatsku u klopku "četništva bez Srba".

Ples naroda na parketu globalnog fundamentalizma

Sibelijusov "Valse triste" (tužni valcer) odjekuje iz multidisciplinarnog preseka koji autori Pelinkinog tima povlače kroz kombinovane fenomene populizma, fundamentalizma i međunarodne bezbednosti.

Šta se može dogoditi? Današnji populizam je etnonacionalistički, kaže Pelinka, on spaja naciju i narod, širi osnovicu direktne demokratije dok iz nje ne izbaci čak i funkcionalne elite (vlade, ministarstva, profesionalne organizacije) ili ukine "brbljive klase" (intelektualce, nauku).

"Kao korektiv, populizam je deo demokratije. Ali time što sve pojednostavljuje, on vodi ka političkom fundamentalizmu, koji na kraju uništava ono što populizam tvrdi da štiti: demokratiju."

Takav dosledan razvoj mogao bi da ugrozi egzistenciju država-nacija, ne direktno i planirano, već kao nenameravanu posledicu društvenih promena.

Nacije-države su se do sada pokazale rezistentnim na sve pokušaje ukidanja, čak su pronašle i organizacione forme (Evropska unija) koje istovremeno čuvaju njihovu suštinu i prilagođavaju ih modernom globalizmu.

Svako u svom fenomenu, autori opisuju realističnu situaciju gde bi preplitanje islamskog fundamentalizma, globalnog neoliberalizma, doslednog populizma, nove demografske slike i ograničenih resursa planete zemlje dovelo do nekontrolisane demontaže nacionalnih država i sloma demografski "slabijih" kultura.

Fundamentalizam o kome se ovde govori nadilazi dogmu, tradicionalizam ili konzervativizam. On je proces svesne obnove, koji se rađa iz odnosa napetosti između tradicije i modernizma, što znači da obuhvata obe komponente. On je opasan zato što ne teče protiv modernog, već zajedno s njim.

Glavna opasnost je stvaranje alijanse globalnog ekonomskog neoliberalizma sa antiliberalnim i antisekularnim političkim fundamentalizmom. Stvorio bi se novi društveni poredak koji bi održavao i stabilizovao sam sebe, direktno, bez posredovanja politike, kroz diktaturu izvornih ideja.

U takvoj situaciji samo bi nam još bog mogao pomoći, kad i on ne bi bio jedna od izvornih ideja, koja se nije uvek ponašala korektno u tri hiljade godina dugoj judeohrišćanskoj istoriji.