Svetska ekonomija srlja u ponor?

Da bi došlo do sudnjeg dana svetske ekonomije, potrebno je da i ostatak sveta bude zreo za sopstvenu krizu i da se pokrene mehanizam koji bi problem sa istočne Azije preneo i na ostatak sveta.

Događaji od protekle tri nedelje koji bi proizveli krizu nalik onoj iz 2008. godine za sada su samo u domenu pretpostavke. Ali, ukoliko se uslovi za krizu ispune, mogli bi da izazovu novu ekonomsku pandemiju.

Posle svega, to je suština globalizacije. Nacionalne ekonomije su mnogo više povezane nego što su bile pre pola veka, kada su kontrola kapitala, trgovinska ograničenja i široka javna svojina štitile nacionalne ekonomije. Danas, promene u političkoj filozofiji i tehnologiji mnogo su manja prepreka za slobodan protok dobara i gotovo nijedna za slobodan protok novca.

Kada god neku zemlju zadese problemi, postoji rizik od zaraze. To se 1997. godine desilo na Tajlandu, kada je došlo do kolapsa nacionalne valute – bahta, što je dovelo do domino efekta u jugoistočnoj Aziji.

Ovo se takođe pokazalo tačnim za ono što je izgledalo kao lokalni problem u SAD. Ben Bernanke, tadašnji direktor Federalnih rezervi, odbacio je 2006. godine tvrdnje da problemi sa hipotekarnim zajmovima za klijente sa niskom kreditnom sposobnošću nisu pretnja ni ekonomiji SAD, a kamoli svetskoj. Kako je samo pogrešio!

Direktna izloženost Britanije prema Kini jeste relativno skromna. Kina se ne nalazi ni među prvih pet vanevropskih tržišta i samo četiri odsto dobara i usluga iz Ujedinjenog Kraljevstva završe u Kini. Ako kineska ekonomija udari u zid, neka zanimanja će biti ugrožena, ali to neće biti ni približno ozbiljno kao recesija koja bi zahvatila SAD i evrozonu. Amerika je mnogo više u igri, mada njen izvoz u Kinu učestvuje sa svega jedan odsto BDP-a.

Britanske banke su, međutim, druga priča. Banke kao HSBC i Standard čarterd imaju mnogo pozajmica u Kini, toliko da su pod većim rizikom nego neke države, ukoliko zajmovi postanu nenaplativi, a Kina poseduje planinu lošeg duga.

Evo kako bi se kriza ispoljila. Jedan način, po ekonomisti Narimanu Behravešu, jeste kada bi Peking prestao da daje potporu svojoj valuti, juanu. Rezultat toga bi bio devalvacija juana 15–20 odsto, što bi učinio kineski izvoz jeftinijim, ali bi poskupela roba svih drugih zemalja u svetu.

Ovo bi dovelo do otvorenog rata valuta. Sve ostale zemlje bi uzvratile i SAD bi uvele trgovinske sankcije na kinesku robu. Deflatorni pritisak bi se intenzivirao dok bi azijske zemlje zatrpale ostatak sveta svojim viškovima u proizvodnji.

Britanska industrija čelika je to već osetila. Kina proizvodi više čelika nego što je potrebno za sopstveni ekonomski rast, čime obara cenu. Britanski proizvođači smatraju da je nemoguće takmičiti se sa tim.

To bi, međutim, bio samo početak uništenja. Mnoge zemlje teško su zadužene u dolarima. Kina ima nominovan dug od hiljadu milijardi dolara. Ukoliko juan i ostale valute rastućih tržišta devalviraju, onda će vrednost dolarskog duga rasti, stvarajući ozbiljan pritisak i nepodnošljiv teret na najranjivije.

Žu Min, zamenik direktora u Međunarodnom monetarnom fondu, objasnio je na forumu u Davosu šta bi moglo da se dogodi. Jednostavno, svi investitori bi istovremeno pohrlili da napuste tržište. Likvidnost svetske ekonomije bi nestala, istakao je Žu dodavši da to plaši sve.

To je svakako istina. Oko betonskog bunkera koji ugošćava Svetski ekonomski forum u Davosu, "gospodari univerzuma" tiho proveravaju novosti sa berzi na svojim tabletima i pametnim telefonima.

Izvršne direktore multinacionalnih kompanija ne treba podsećati na globalnu povezanost tržišta. U suprotnom, dobitnici Nobelove nagrade imali bi na delu teoriju haosa.

Jedna od ideja teorije je da naizgled male stvari mogu da dovedu do velikih posledica – lepet leptirovog krila sa jednog kraja sveta izaziva uragan na drugom. Kina je veoma veliki leptir.

Preveo: Nemanja Kesić