Erozija evropske suverenosti, godina prva

Još od prvog dana sada stare, tada nove novcate godine, Evropljani su počeli da gube osećaj daleke političke egzotike u odnosu na Bliski istok. Time se ne umanjuju razmere višedecenijske nestabilnosti tog regiona, samo se ukazuje na novi kvalitet njegovog uticaja na evropsku samosvest.

Sirijski građanski rat je izbio u proleće 2011. i naredne tri godine zadržao karakteristiku "vesti iz sveta", da bi se onda, kako je 2015. rasla, obratio Evropljanima iz emotivne atmosfere "vesti iz zemlje".

Suočen sa neželjenim, neplaniranim, destruktivnim otvaranjem evropske geografije, nekom vrstom ilegalne geopolitičke dogradnje evropske bezbednosne kuće, "Stari kontinent bi morao da pokaže više strateškog razuma nego do sada", smatra nemački geopolitikolog Herfrid Minkler (Herfried Münkler) u intervjuu za austrijski Prese.

To bi podrazumevalo razradu Maršalovog plana za stabilizaciju Bliskog istoka od Maroka do Jordana i čitavom dužinom afričkog Sahel-pojasa od Malija, preko Nigerije, do Somalije i Eritreje, smatra Minkler. Kad bi tamo izbili ratovi kao u Siriji, ako Egipat eksplodira, ako se ukloni Asad, pa umesto sunita u bekstvo krenu alaviti... onda bi 2015. postala prostor nostalgije.

Ali to samo znači da je Evropa već duboko zašla u demonsku klopku: da bi čitav taj region držala daleko od sebe, mora ga usvojiti. Da bi ga vratila tamošnjim narodima, mora da ga integriše u svoj prostor. Da bi prestala da se bavi problemima Bliskog istoka, morala bi da se neko vreme bavi isključivo problemima Bliskog istoka. Da bi razumela dubinu religiozne provalije koja deli braću po islamu, morala bi i sama da postane religiozna.

Jedino dobro po Srbiju, njeno pristupanje Evropskoj uniji će se, vrlo verovatno, odvijati po ubrzanom postupku. Radikalno senzibilna na pitanje spoljnih granica, Unija sada vidi "rupe" u kontinentalnom tkivu Evrope kao bezbednosno nepodnošljive.

Imperije, na putu iz dobre prošlosti u bolju budućnost

Neki teoretičari, kao Minkler, razvijaju teoriju da su Amerikanci najkasnije posle intervencije u Iraku prepoznali svoju imperijalnu razvučenost i okrenuli se Pacifiku.

Na stranu činjenica da je i taj novi fokus Sjedinjenih Država samo izrodio novi sukob sa Kinom (ostrva Spretli), ne bi bilo ispravno reći da je Vašington digao ruke od odlučujućeg uticaja na druge delove sveta.

Da bi se "okrenuo Pacifiku", Vašington je, iz sasvim praktičnih razloga, prepustio Evropi brigu nad dezintegrisanim državama vanevropskog juga i jugoistoka – ali samo dotle dok u toj širokoj lepezi aktivnosti ne pronađe zajednički interes sa Moskvom.

Britanski istoričar Orlando Figes (Figes), autor knjige "Revolucionarna Rusija 1891–1991" (2014), čiji se nemački prevod "Sto godina revolucije" upravo pojavio na tržištu, smatra kako je "tragedija Rusije to što je ona pre postala imperija nego što je postala nacija".

Njegov zaključak je: dok se seća stare veličine, Rusija reaguje iz sindroma "imperijalne posttraume".

Ako je to istina, onda je ta kategorija dovoljno prostrana da primi dva aktuelna člana, Rusiju i Ameriku.

Prva nova nijansa u političkoj psihologiji imperija jeste različiti pristup koji dve članice tog kluba pokazuju prema vlastitoj istoriji. Rusija je, barem kako sada stvari stoje, spremna da uči na vlastitim greškama, Sjedinjene Države su još daleko od toga.

Druga nijansa je javno demonstrirana namera Vašingtona da svoj posttraumatski status (9/11, Avganistan, Irak, Libija) koristi kao energetsko polje za oživljavanje novog imperijalnog ciklusa; kao "booster", reklo bi se na engleskom.

Dobro za Srbiju: ravnoteža posttraumatskog stanja velikih dopušta slobodniju regionalnu politiku. U konkretnom slučaju, to znači da Beograd putuje u Brisel noseći ruske akcije u koferu, što ima za posledicu ojačavanje pozicije Srbije u odnosu na BiH i Kosovo.

Gabariti islamske religije

Evropa ne može da reši probleme na vanevropskom jugu i jugoistoku bez Rusa, "što su u Briselu mogli da znaju i pre sankcija, da su gledali geografsku kartu", kaže Minkler.

Umesto toga, Evropa je 2015. samo još dublje zaronila u klopku: ako hoće da zaustavi priliv izbeglica, mora da zaustavi rat na terenu. Ruska pomoć je aksiomatski neprihvatljiva. Američka je dobrodošla, ali nedovoljna, budući da Vašington deluje protiv Islamske države u homeopatskim dozama.

Vašington nema interesa da Islamskoj državi otme njeno političko telo, samo produženu terorističku ruku. Problem je jasan: ako se takozvana Islamska država vojno porazi na terenu, svejedno ostaje u životu ideologija koja ju je porodila.

Posle profesionalnog terorizma Al Kaide, došao je amaterski terorizam Daešovih usamljenih vukova po Evropi – "diletanti s uspehom", kako Minkler opisuje modus islamskog terorizma u Parizu prošlog novembra.

"Protiv jedne disciplinovane vojne sile od 50.000 boraca, Islamska država nema nikakve šanse. Ali to neće uništiti volju muslimana za stvaranje države koja bi izbrisala gorak ukus ekonomskog, političkog, tehnološkog i naučnog zaostatka tih društava", objašnjava Bernard Hejkel (Haykel), profesor arapske istorije na Univerzitetu Prinston, razloge neefikasnog američkog angažmana u Siriji.

Nemali broj političkih autora doživljava dugu listu aktuelnih unutarislamskih sukoba u terminima Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648), kada su sukobi katoličkih i protestantskih vladara praktično prepolovili evropsko stanovništvo tog doba.

Šta je bio Tridesetogodišnji rat, najlakše je vizualizovati kroz platna Holanđanina Jakoba Rojsdala (1628–1682), koji je slikao elegične pejzaže ispražnjene od ljudi. Današnji posmatrač njegovih slika zaboravlja da umetnik pri tome nije nije davao odušak vlastitom romantičnom raspoloženju, već slikao fizički ispražnjenu, istrebljenu Evropu.

Godina 2015. ostaće značajna po tome što su Evropa, Zapad u celini, i Rusija, iza pojedinačnih ratova vanevropskog juga i jugoistoka, prepoznale savremenu formu starog Tridesetogodišnjeg rata: brutalni unutarmuslimanski obračuni sa demografskim potencijalom za uništenje Evrope.

Jedino dobro za Srbiju: ove godine je Evropa, ako do sada nije, počela da shvata kakva je opšta šteta napravljena kad su uz njenu pomoć na tlu stare Jugoslavije stvorene dve pretežno muslimanske države.

Gabariti evropske sekularne religije

I Evropa se na neočekivani, skoro bizarni način vratila religioznim korenima. Ali, pažnja – nije vraćen religiozni diskurs, samo je sekularizovani politički jezik doživeo religioznu apoteozu.

Može se reći, ni to nije ništa novo. Još je 1939. nemački filozof jevrejskog porekla Erik Fogelin (Eric Voegelin) u stokholmskom azilu objavio knjigu "Političke religije", gde je objasnio mehanizam sistema kao što su nacionalsocijalizam, ili komunizam, koji se formiraju u kompetitivnom odnosu s religijom.

Ali, rečeno bez trunke ironije, Evropska unija je slobodna, demokratska tvorevina, ona sigurno ne ispunjava kriterijume za Fogelinovu definiciju političke religije. Možda Islamska država, ali EU sigurno ne.

Taj novi evropski fenomen sekularizovanog religioznog jezika najbolje u jednom ličnom komentaru objašnjava Alojz Ivanišević, profesor na Bečkom univerzitetu, zaposlen u Institutu za istočnoevropsku istoriju.

On najpre definiše "greh" i "Božje zapovesti" kao dva koda javnog jezika koji koriste evropski političari. "Greh" treba razumeti tako da označava "vekovno ugnjetavanje i iskorišćavanje naroda Afrike i Azije", dok su "Božje zapovesti" šifra za "demokratiju, pravnu državu, ljudska prava i evropsku solidarnost".

Ako se sakralni jezik srednjeg veka prevede u "svakodnevne molitve poniznog humanizma Merkelove, Fajmana, Junkera, njihovih pristalica među političarima, novinarima, medijskim zvezdama i predstavnicima različitih NVO" onda se, kaže Ivanišević, nastupi tih "novih Savonarola" čuju na sledeći način:

"Mi smo od Boga potpuno s pravom kažnjeni za praroditeljske grehove. Ako se pridržavamo Božjih zapovesti, on će nam se smilovati i učiniti da izbeglice postanu naš blagoslov. Gospod Bog, koji je u svojoj neograničenoj milosti jednom sa dve ribice i pet hlebova nahranio 5.000 ljudi, a da je i preteklo (Matija, 15, 14,22), može i danas u bogatoj Evropi usrećiti neograničan broj izbeglica i nama podariti snagu da ih integrišemo. Uz Božju pomoć i čvrstu veru, wir scaffen es! Pokajmo se! Čak i da propadamo, pokorimo se Božjim zapovestima!"

Dobro za Srbiju: nikakvo. Osim ako se ne računa kratkotrajna zabava u posmatranju nemačke kancelarke dok pokušava da izvede biblijski trik sa ribom i hlebom, hodanjem po vodi, i slično. Sa zabavom je definitivno gotovo kad se shvate sve razmere činjenice da Srbija sedi na zajedničkom evropskom brodu, bila ona službeno u EU ili ne.

Zaboravimo, ljudski je

Ako zaboravi skupo plaćene lekcije iz 2015, Evropa ulazi u još bolniju 2016. godinu. S druge strane, ne treba precenjivati ni hladnu utehu dugog pamćenja – ona postoji, ali slabo greje.

U staroj godini, Nemačka je u potpunosti preuzela solističku ulogu lidera Starog kontinenta. Stvar je u tome što je posle istorijskih iskustava 1914. i 1939. Nemačka bežala upravo od takvog razvoja – bogatstvo i uticaj su i dalje bili dobrodošli, ali ne kao preuzimanje isključive odgovornosti za sudbinu zajedničkog kontinenta.

Od stvaranja EU, Nemci nikada nisu hteli da postanu vođe, već su uvek igrali iz pozadine, preko Francuske. Bili su kao dosadno bogataško dete koga društvo vodi okolo zato što na kraju neko treba da plati račune. Sada su, slaže se Minkler, preuzeli vodeću poziciju koju niti su hteli, niti su za nju spremni.

Zato što je francuski motor stao, zato što Evropska komisija više nije u stanju da nastupa kao čuvar evropskih ugovora, Nemačka je primorana da ponovo stane sama pod reflektore evropske istorije – dva puta u zlu, treći put, valjda, u dobru.

Dobro za Srbiju: Nemcima ne pakovati!