Frojd naš nasušni

Iz širokog multidisciplinarnog konteksta u kome se danas u svetu preispituje aktuelnost opusa Zigmunda (Sigmunda) Frojda, predstavljamo dva novija dela – prvo o pesimizmu, čiji je autor srpski filozof Slobodan G. Marković, drugo o mehanizmima saznanja, iz pera švajcarskog filozofa Markusa Klamera.

I Markoviću i Klameru je zajedničko da sa velikim naučnim, ali i ličnim angažmanom otvaraju kovčeg asocijativnog blaga i putokaza što ga je austrijski neurolog Frojd (1856–1939) ostavio globalnoj naučnoj zajednici.

Gledano metodološki, Marković se kreće tradicionalnijim stazama – njega zanima reč, i to jedna sasvim određena, izgovorena, zapisana i u istoriji pohranjena reč o pesimizmu kao temeljnom stavu koji prožima sve kulture belog čoveka. Empirija na koju se Marković pri tome oslanja je dve i po hiljade godina star naučni i literarni diskurs o pesimizmu, čija je "rezonantna kutija", u krajnjoj liniji, bio i sam Frojd.

Za razliku od njega, Klamer se koristi novijim, neortodoksnijim metodama vizuelizacije kako bi metaforu učinio pouzdanim sredstvom naučno fundiranog saznanja. Prema njegovom mišljenju, Frojdov način rada se preko niza posrednika nastavlja na rani primer metaforologije, onaj kada Imanuel Kant koristi "mlin koji melje" za razumevanje prirode apsolutističke države svog vremena.

Čovek je...? 

Evropskoj naučnoj zajednici Marković je poznat kao profesor političke antropologije na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

Antropolozi, to su uglavnom oni koji kažu da stvar ne može biti drugačija nego što jeste, oni što obavljaju neku vrstu sudske medicine na društvenom tkivu. Kad društvene nauke dođu do zida u pokušaju da objasne neki zamršeni fenomen (religiju, rat, zlo, socijalitet...) prelaze na antropološku argumentaciju: To je tako zato što je čovek takav. U posledici, antropološka argumentacija otvara bokove društvenih nauka za napade sa strane.

To je, međutim, bilo nekad. Iz specijalizovanih grana antropologije, kao što su filozofska, politička ili strukturalna antropologija, poslednjih decenija stižu kreativni impulsi koji društvenu tematiku osvetljavaju iz jednog novog ugla, kao "konglomerat" prirode, kulture, istorije i duha.

Ključ leži u multidisciplinarnosti, a tu se Marković kao politolog, istoričar i filozof obrazovan u Beogradu i na Kembridžu, kreće po solidnom terenu.

"Pesimistička antropologija Zigmunda Frojda" (2014, Beograd, Dosije studio) akribijski pokušava da utvrdi granice koje uzduž i popreko presecaju Frojdovo delo: uticaj drugih pesimističkih autora iz istorije, uticaj pesimizma epohe (jedan svetski rat, drugi u pripremi), uticaj ambivalentnog društvenog morala u Beču tog vremena, kao i uticaj privatnog pesimizma Frojda, čoveka koji se sedamnaest godina nosio sa kancerom vilice i oplakivao smrt ćerke.

Najkraće rečeno, pitanje koje Markovića zanima je da li je Frojd samo locirao jednu oblast u čoveku ("nesvesno", "id", "es", "ono"), zbog koje nam se društva i kulture svako malo zapletu u krvave rekurse na golo nasilje, ili nam je otac psihoanalize samo prodavao svoj vlastiti pesimizam za univerzalni?

Naravno da se kao predstavnik filozofske antropologije (politička je njen uži deo) autor više pouzdaje u vrednost prvog odgovora, ali ne beži ni od biografskih elemenata koji Frojda pokazuju kao ojađenu, ogorčenu osobu, spremnu da generacijama posle sebe pošalje poruku o uzaludnosti svakog smisla, samo zato što je njemu bilo loše.

Marković slaže poglavlja po hronološkom redu Frojdovih pesimizama. Oni su stepenice kojima se otac psihoanalize posle svakog šuba teorije i iskustva penje na uvek nove i više platforme: posredni pesimizam (1895–1912), otvoreni pesimizam (1913–1918), radikalni pesimizam (1919–1924) i na kraju univerzalni kulturni pesimizam (1927–1939).

Kao i kod svake dobre krimi-priče, najbolji je kraj – dva poslednja poglavlja u kojima se Marković služi manirom Šerloka Holmsa da bi objasnio zašto je, kako i pod čijim uticajem (Brentano, Platon, Šopenhauer, Niče, Šekspir) Frojd pao u produktivnu naučnu depresiju i pre nego što se razboleo od raka i svog vremena.

"Pesimistička antropologija Zigmunda Frojda" je istorija pesimizma sa optimističnim krajem, pesimizam koji sam sebi priča priče ne bi li se zabavio u intelektualnoj nelagodi koju mu stvara kultura konzumirana na etički prazan želudac.

Brodolom sa gledaocima

Markus Klamer, profesor teorije umetnosti na Univerzitetu Bazel, takođe raspolaže širokim multidisciplinarnim spektrom kvalifikacija. U njegovom slučaju to su filozofija, istorija umetnosti i uporedna literatura, oblasti koje Klamer koristi kao alatke ne bi li preko Frojdovog dela tematizovao uslove rađanja naučnog znanja (epistemologija) u onim slučajevima kada naučna misao ne može računati ni na empiriju, ni na razum.

Na više od 400 strana, Klamer u svoj raskoši varira dva pitanja: Šta radi naučna misao kada tapka u mraku, a ne pada joj na pamet da odustane? Čime se naučna misao služi da premosti nevidljivost i neopipljivost svojih predmeta istraživanja?

Klamerov odgovor: Služi se metaforama u direktnom smislu, ili bukvalnim metaforama. Ono za šta biste u školi na pismenom iz srpskog možda dobili jedinicu kao "bukvalni tip" koji ne izlazi na kraj s rafinesama prenosnog jezika, u procesualno shvaćenoj epistemologiji je dragoceni dobitak, višak vrednosti nad uloženim trudom.

Zašto mu za to treba Frojd? On se u kontekstu knjige pojavljuje u funkciji "klin-čorbe", kao proteza za hodanje koja epistemi (uslovima saznanja) pomaže da se u metodološki kontrolisanim uslovima uputi u mrak intuicije, empatije i nesvesnog.

Za polaznu tačku Klamer uzima Frojdovu studiju "Iz istorije jedne infantilne neuroze" (1918), gde otac psihoanalize opisuje lečenje, bolje rečeno neizlečivost Sergeja Pankejefa, potomka bogate familije iz Odese. Sergej je čovek-vuk, nesposoban da se otrgne fascinaciji dečjeg sna o "belim vukovima" koji ga ukočeno posmatraju sa grana golog decembarskog drveta.

Kombinujući crtež sa svedočanstvom Pankejefa, sliku i reč, Frojd postavlja poznatu tezu o "nesvesnom" koje je dostupno samo kroz delovanje, nikad direktno. Kao "bukvalna metafora" crtež daje koordinate za realno odigravanje u svetu nevidljivog.

Tu preuzima moderna vizuelna filozofija, čiji je predstavnik i Klamer. Za razliku od Markovića, njega ne zanimaju autori koji su uticali na Frojda, već oni koji su, korak po korak, formirali "metaforiku" kao pomoćnu disciplinu naučne misli.

Prvi Kant sa simbolima kao indirektnim prezentacijama "čistih pojmova" (Bog, sloboda, besmrtnost); Žak Derida sa solidnim metaforama; Hans Blumenberg sa "apsolutnim metaforama" (reč brodolom, na primer), do Klamerovih bukvalnih metafora (prascena).

Bukvalna metafora može biti slika, predmet, film, priča, bilo šta što poseduje sposobnost jedne male arhivske mašine. Ona racionalizuje intelektualnu spekulaciju, ili prevedeno: znaš odakle krećeš, ne znaš kuda ideš, ali te etimološki slojevi dobro izabrane metafore svejedno greju u mraku...

"Nesvesno" u šetnji modernom popularnom kulturom

Obe ovde predstavljene knjige se ne obraćaju isključivo naučnoj zajednici, iako to jeste njihova prva adresa, već komuniciraju i sa fenomenima popularne kulture.

"Igra prestola". Tajna uspeha te serije je Frojd. Ona je prostor igre u kome "ono", "es" ili "id", neposredno i direktno sprovodi svoju volju, bez posredovanja etičkih normi. Fascinacija "Igre prestola" je u neograničenoj moći neograničenog "nesvesnog", koje ne prihvata drugu granicu osim one koju mu, takođe golom silom, postavi "nesvesno" njegovog bližnjeg.

Kako su po Frojdu kultura i religija neuroze, spoljni okovi nemetnuti "idu", onda bi u tom smislu svi likovi iz "Igre prestola" bili zdravi ljudi bez neuroza koji nam pokazuju kakav bi bio svet da ga se "ono" dohvati.

Ako se pođe od Markovićeve početne teze da je "zlo, proterano iz naučnih rasprava i sa javne scene, našlo utočište u delima popularne kulture", gde u nastavku vodi egzistenciju simbola-strašila za dva sata, onda je gornja interpretacija "Igre prestola", kao i niza aktuelnih filmova, sasvim legitimna interpretacija Frojdovih teorija.

Marković i Klamer se u tom delu dopunjuju: prvi opisuje izbeglički status "zla", drugi kako prepoznati njegove manifestacije pre nego što dostignu punu formu.

Propast civilizacije. Dosledno razvijen, argument antropološkog pesimizma je da će jednom ionako sve propasti, džabe smo krečili. To je poetski, negde u isto vreme kad i Frojd psihološki, verbalizovao nemački pesnik Kristijan Morgenštern izjavom da "neki ljudi imaju nasušnu potrebu za katastrofom. A možda i narodi, možda i kulture".

Klamer koristi teoriju da bi došao do prakse, pa stoga tretira metafore kao nanotehnološke alatke za otvaranje novih prostora. Marković koristi praksu da bi došao do teorije o čovekovoj prirodi – dobar, ili loš?

Odgovor je, kako pre Frojda, tako i sa Frojdom: čovek je i dobar i loš. Ako su kulture, religiozne etike i civilizacije samo kolektivne neuroze, onda one tim više zaslužuju poštovanje i divljenje.

Premda je u holivudskim blokbasterima već uništeno više civilizacija nego što je stvoreno, iskustvo čitave pisane istorije nas svejedno uči da smo se kvalifikovali za produžetke.

Vesela nauka. Klamerova i Markovićeva knjiga spadaju u kategoriju vesele nauke u smislu da bez nelagode prelaze granice između teoretske misli, umetnosti i popularne kulture.

Po planu, Markovićev "Frojd" bi trebalo da bude samo srednja knjiga iz trotomne nenapisane serije o pesimizmu, pri čemu bi prva obuhvatila period od petog veka pre Hrista do Frojda, treća od Frojda do danas.

Posle tri toma pesimizma, autor bi, zajedno sa svojim čitaocima, verovatno završio u raljama nepopravljivog optimizma.

Ali pažljivo – optimizam vesele nauke nije od ovog sveta.

broj komentara 5 pošalji komentar
(sreda, 30. dec 2015, 20:36) - Peđa iz Novog Sada [neregistrovani]

Ispravka

Poštovani Arsenije, Sigmund Frojd nije izvršio samoubistvo. On je umro od pojačane doze morfijuma, koju mu je prepisao njegov lekar za smiranje bolova. Tada je imao 83 godine, a već 16 godina je patio od raka grla.

(sreda, 30. dec 2015, 19:11) - Arsenije Dangubić anonymous [neregistrovani]

Zdravlje je u optimizmu !!!

Nije dobro čitati tekstove ljudi koji su "emitovali" iz sebe krajnji pesimizam i na kraju završavali život samoubistvom, kao što je to učinio Frojd. Čitanje takvih spisa prosto u čovjeku izaziva nekakvu krajnju nelagodu i bolesno stanje, a pravo zdravlje je u optimizmu !!!

(utorak, 15. dec 2015, 07:15) - anonymous [neregistrovani]

kakav predivan clanak

Kakvo osvezenje, procitati ovaj clanak. Sjajno napisano. Prelepa vestina izlaganja i razvijanja misli, zadivljena sam. Cak sam odlucila i da procitam delo g.Markovica (iako me je Frojd uvek iritirao) iskljucivo zato sto je me je ovaj clanak zainteresovao za njega. Retko se danas nailazi na ovako lepu artikulaciju, bilo gde, a kamoli u novinskim clancima. Svaka cast.

(nedelja, 06. dec 2015, 11:31) - anonymous [neregistrovani]

Te zamke

i poticu od religije.

(nedelja, 06. dec 2015, 08:58) - anonymous [neregistrovani]

komentar

srpski pesimizam je cisti realizam ,proucavajuci sta su nam radili u proslosti i sta nam se sprema u buducnosti,,Narodu ostaje samo unutrasnja vjera u Boga,,jer svjedoci smo da i religija tj.pravoslavlje--upada u zamku materijalizma i globalizma,,