Međunarodni odnosi, snaga slabosti

Premda se struktura globalne političke moći od početka dvadeset i prvog veka razvijala policentrično, tek je erupcija izbegličke krize ovog leta i jeseni do kraja ogolela nove mustre po kojima se odvija raspodela uticaja, snage i slabosti među konkurentskim međunarodnim konceptima. Amerika je slaba zato što je jaka; Rusija je jaka zato što je slaba. Dobro došli u postmodernu, rekao bi glavni teoretičar postmoderne etike, britanski sociolog Zigmunt Bauman.

To ne znači da u novom veku imamo posla sa novim čovekom. Naprotiv, ljudi i moralni izazovi sa kojima se oni nose – ljudska prava, socijalna pravda, sinhronizacija odnosa između pojedinca i društva, individualnog i kolektivnog dobra – ostali su isti.

Nov je samo etički okvir u kome politike danas prilaze rešavanju praktičnih zadataka, a njegovo nastajanje se kao u nekoj laboratoriji može pratiti od devedesetih godina, vremenu kada su se raspadali Sovjetski Savez i Jugoslavija, on tiho i preko noći, ona bučno i na etape.

Pojmovi kao poraz, pobeda, snaga i slabost glavne su kategorije za posmatranje aktuelnog političkog trenutka na koji racionalistički istrenirana nemačka kancelarka Merkel reaguje apsolutnom postmodernističkom rečenicom: "Moja je prokleta obaveza da pomognem."

A kakav god je to proces na delu u kome Merkelova ima "prokletu obavezu" da deluje, on se, za potrebe pojednostavljenosti, prvi put pojavio u jednom intervjuu Hansa Magnusa Encensbergera (Feral tribjun, 1997), gde poznati nemački esejista govori o blagodetima političkog poraza.

Encensbergerovi zaključci: Nemačka je tako jaka i bogata zato što je 1945. bila poražena; Hrvatskoj će doći glave njena arogancija pobednika. Gledano na duži rok, društvima poraženih je bolje, jer su fleksibilniji u izboru novih ciljeva – socijalno blagostanje, ispunjen život, godišnji odmor, odgoj dece, druženje s prijateljima, sve sitne i male stvari koje nemaju veze sa pobedom kao političkom kategorijom, već sa razumno punim novčanikom.

Snaga je slabost

Pobednici su tako naporni, glasio bi prvi zaključak postmoderne političke etike. Nikako da se opuste!

Kako drugačije razumeti i objasniti američku politiku od trenutka kada je pobedila u Hladnom ratu, nego kao hiperaktivnost globalnog igrača, zavisnika maksimalističke agende svega i svačega.

Ovo su samo neke od aktivnosti u kojima se, sa pozicije snage, Amerika našla upletena u ulozi globalnog dirigenta: Dva rata protiv Sadama Huseina; promocija dečje matrice o dobroćudnim balkanskim narodima i zlim Srbima; konstantna nervoza jer Rusi nemaju nameru da postanu "normalna nacija"; druženje s talibanima, pa rat protiv njih; strateško savezništvo sa sunitskim režimima, koje, paradoksalno, samo povećava razmere, zloćudnost i teritorije sunitskih terorističkih snaga; tragična repeticija nerazumevanja "Arapskog proleća", sa kulminacijom u raspadu Sirije i Iraka i izbegličkom krizom biblijskih razmera.

Sigurno da su Sjedinjene Države još uvek jedina globalna supersila, ali one su to samo u relativnom smislu. Ali zato što su jače od drugih, njihova je "prokleta obaveza" da budu nebrižljive sa ekonomisanjem vlastite snage. Razvučene po globusu, upadaju u sve brojnije i kompleksnije projekte, koji se u nastavku ponašaju po Marfijevom zakonu – sve što može da krene po lošem, krene po lošem.

Ni tamo gde su spremni da se povuku, zvanično zbog relativnog uspeha, nezvanično zbog počinjene katastrofe, kao na primer u Avganistanu, to im ne polazi za rukom – nema puta, nema staze kojom bi se trenutno izvukli iz kazana Hindukuša, regiona u istoriji poznatog pod imenom "groblje imperija".

"Gde te ostavih, tu krst postavih", pisao je literat Dino Bucati u pripoveci o razvučenosti rimskih legija. Iza Amerikanaca neće u Avganistanu ostati čak ni to.

Delujući isključivo sa pozicija snage, Sjedinjene Države postaju sve slabije. Što manje snage imaju da u svom smislu rešavaju otvorena pitanja svetske diplomatije, tim više insistiraju na pravu supersile, čime ugrožavaju sve prednosti iz kojih crpu vlastitu snagu. Neko bi trebalo da ih izvuče iz te spirale slobodnog pada – ali ko, kad su oni najjači na svetu?

U odbranu Amerike može se reći kako je etička struktura današnjice do te mere promenjena da nijedna nacionalna država više ne bi mogla ujediniti svet na jednom poslu. Pojava "uzbunjivača" kao Asanž, Snouden, ili za sada novi nepoznati iz afere "dron", nije dokaz pukotina u američkim bezbednosnim sistemima, već očaja pojedinca nad američkim aktuelnim smerom.

Slabost je snaga

Poraženi su tako praktični, bio bi drugi zaključak postmoderne političke etike. Odmah bi racionalno organizovali ono što im je ostalo i krenuli dalje!

Sa porazom u Avganistanu i raspadom sovjetske imperije neposredno posle toga, Rusi su, gledano iz vlastite nacionalne perspektive, dodirnuli samo dno dvadesetog veka. Zaustavljeno je širenje "dužinom velikih reka" o kome govore Liven, Petar Veliki i Katarina Velika degradirani na likove u televizijskim serijama.

U odnosu na prethodne istorijske epizode, Rusi su postali mali i slabi. Prestali su da rešavaju poslove sveta i počeli da rešavaju svoje. Odmah im je krenulo bolje.

"Rusi reaguju sa pozicije slabosti", bio je komentar Obame nakon pripajanja Krima Rusiji. I tačno, i nedovoljno – ta globalna "slabost" Rusa je u poslednju deceniju i po svesno transformisana u fokus na vlastiti region. Proradio je obrnuti mehanizam od onog u Sjedinjenim Državama: pokoj sovjetskoj supersili, živela regionalna sila Rusija, ako ne možeš sve, uradi nešto! "Slabost" je pretvorena u snagu selektivno odabranih spoljnopolitičkih ciljeva i inicijativa.

Ruska transformacija ka racionalnoj upotrebi "volje za moć" dovršena je ulaskom u strateško savezništvo sa šiitskim Iranom i intervencijom u Siriji. Američki komentari tipa "oni to rade samo da nas ponize", svejedno da li ih daju političari ili novinari, uvek sadrže i jedan iskreni momenat, onaj kada se priznaje da je zabrinutost Moskve zbog napredovanja Islamske države egzistencijalne prirode.

Sličan razvojni put, na mnogo manjoj skali, prošla je i Srbija. Tek kada se oprostila sa iluzijama teritorijalne moći kojom se opijala od 1918. godine, tek kad je do kraja dvadesetog veka napravila praktično sve greške koje je mogla, Srbija je u dvadeset i prvom počela da poziciju slabosti polako preokreće u poziciju snage.

Doživela je seriju poraza, što ju je u terminologiji Encensbergera kvalifikovalo za ulazak u "tečnu" postmodernu, gde se etički pravci više ne formiraju duž linije pobeda, već strategija za menadžment poraza. Najvažnije od svega, srpske elite su počele da uživaju u vođenju politike, za razliku od starih koje su nalazile ispunjenje u ratovima, egzistencijalno vrlo bitna transformacija za jednu malu naciju.

Ko je gore, taj bi dole...

U bavljenju izbegličkom krizom, Evropska unija deluje sa pozicija snage. Pritisnuta dramatikom svakodnevice, Unija ne dolazi do daha i bistre glave kako bi primetila da se njena pozicija snage rapidno kruni u poziciju slabosti.

U ispunjavanju "proklete dužnosti" da pomaže, Merkelova je iz šešira izvukla svoje tajno oružje – Tursku. Čak i dok njena zemlja grca pod stotinama hiljada izbeglica, Merkelova se i dalje ne bi dogovarala sa Moskvom, koja, imperijalni refleksi na stranu, ima iskreni interes da u korenu uništi ideologiju i snagu Islamske države, već radije sa Turskom, koja taj interes nema.

Turska reaguje sa pozicija snage, zato što je shvatila koje moćno oružje za doziranu destabilizaciju Evrope predstavljaju njeni izbeglički kampovi, ritam po kome se oni pune, održavaju i prazne.

Tursku poziciju snage ne ugrožava mehanizam postmoderne etike, već kurdsko pitanje, odnosno neizvesnost šta Zapad, pogotovu ako jednog trenutka na nesreću nađe zajednički jezik s Rusijom i Iranom, zaista namerava u odnosu na kurdske državne aspiracije.

Najneprozirniji momenat je odluka Sjedinjenih Država da snabdevaju oružjem one kurdske grupe koje se bore protiv snaga sirijskog diktatora Asada. U tom kontekstu, samo jedan logički niz ima smisla: pomažući sirijske Kurde, Amerika indirektno pomaže i kurdski PKK u Turskoj. Turska to neće trpeti. Ući će u Siriju i tamo naići na iranske snage. Rusi to neće trpeti, pa se u nastavku mogu očekivati sudari između Rusije i Turske. Kako je Turska u NATO-u, Sjedinjene Države se mogu naći u "prokletoj obavezi" da pomažu prijatelju u nevolji.

S druge strane, nije rečeno da katastrofe moraju imati monumentalni karakter. Kao generacije odgajane na holivudskim filmovima katastrofe, instinktivno očekujemo da naš način života nestane u velikom prasku, a ne pada nam na pamet da bi propast mogla dolaziti na tihim stopalima, u japankama po blatnjavim poljskim putevima, sva sirotinja propalih muslimanskih država na našim vratima.

Na potezu od Grčke do Nemačke, Evropa je zaigrala "lanac Svetog Antuna". Ko ga prekine, tome za kaznu ostanu sve izbeglice.

broj komentara 7 pošalji komentar
(nedelja, 18. okt 2015, 13:44) - anonymous [neregistrovani]

poslednja 2 pasusa

Poslednaj dva pasusa govore sve.

(nedelja, 18. okt 2015, 11:07) - Jezikoljubac [neregistrovani]

Svaka čast

Ovo vraća veru u novinarsku profesiju u nas.

(nedelja, 18. okt 2015, 11:01) - Lovernije [neregistrovani]

Споран део

,,Србија је у двадесет и првом [веку] почела да позицију слабости полако преокреће у позицију снаге. "
Тешко да бих се могао сложити око те позиције снаге. :) Пре бих рекао да смо пропустили прилику да то учинимо.

(nedelja, 18. okt 2015, 10:44) - mile [neregistrovani]

ćurčić

Pravo je uživanje čitati priloge vaše dopisnice iz Beča!

(nedelja, 18. okt 2015, 10:21) - anonymous [neregistrovani]

Kao i svuda,

ima i u ovom tekstu istine, poluistine i teoretskih nagađanja u smislu " mož da bude, al ne mora da znači".
Ja bih rekao da nas autori polako pripremaju za scenarijo da je gubitak ( bilo čega, a ja mislim na KiM ), ustvari dobitak, samo smo mi slepi i to ne uviđamo.
U suštini, kada čovek malo razmisli, treba naći neko " rešenje " ( "i vuk sit i ovce na broju") koje neće završiti sa bar 50 poslanika u republičkoj skupštini, jer će nam onda KiM ( čitaj Albanci ) voditi državnu politiku.
Reklo bi se "kvadratura kruga".

(nedelja, 18. okt 2015, 10:03) - anonymous [neregistrovani]

e sad..

pa sta su Srbi mogli uraditi 1918 nego se braniti i odbraniti protiv tolike sile i tu je problem ostao a ne nasa arogancija nego nasa pobeda i ljucko dostojanstvo braneci svoju zemlju i svoj narod malte ne golim rukama i izasli smo kao pobednici i pored tolikih zrtava,neka im je laka crna zemlja i tu je problem sto im tada nismo kleknuli na kolena nego smo pokrenuli i doprineli veliki udeo u rusenju inperije Austougarske i zato nas mrze iz dna duse...

(nedelja, 18. okt 2015, 08:14) - anonymous [neregistrovani]

Kom

Neke ovde izrečene stvari su 100% tačne, pa čak i deo naše istorije. Više puta sam o tome sam sa sobom razmišljao: jakoj Srbiji u okviru kraljevine Jugoslavije je došla glave arogancija zbog činjenice o velikoj pobedi 1918 godine. Samo to i ništa više je doprinelo izuzetnom zahladjenju odnosa sa Hrvatima i Albancima, a koje se manifestovalo nizom incidenata, tipa krvavi pir Puniše Račića u skupštini...