Evropa, izbeglice – karika koja nedostaje

Austrija, Mađarska, Hrvatska i Srbija su četiri evropske zemlje ili na balkanskoj izbegličkoj ruti, ili direktno na njenim vratima, čiji su međususedski odnosi ozbiljno poljuljani u poslednjih mesec dana. Ne uvek na isti način i u istom obimu, ne svi sa svakim, ali brza izmena i leteći prenos fokusa sa jednog na drugi državno-diplomatski par, stavlja te četiri zemlje u sam centar aktuelnih zbivanja i muka.

Od prošlog avgusta su loši odnosi Austrije i Mađarske konstanta, a svaki pokušaj njihovog popravljanja u susretima Fajman–Orban završava se još nižim nivoom kako ličnog, tako i državno-diplomatskog razumevanja.

Orbanova poseta Beču u petak pre podne prošla je u znaku jasnog protokolarnog poniženja s austrijske strane. Nije bilo zajedničke pres-konferencije Fajmana i Orbana, samo fotografski termin tokom kojeg su dva premijera, u terminologiji Ljubivoja Ršumovića, jedva uspela da zauzmu dve čarobne poze za slikanje.

To je svakako više nego što je u javnost izašlo posle sastanka Orbana i austrijskog vicepremijera Miterlenera, koji u principijelnim pitanjima već otvoreno staje na Orbanovu stranu: ni izjava, ni fotografija, ni neproverene informacije, ništa.

Jedan od razloga susreta Fajman–Orban svakako je njihova "glasna i energična" svađa na rubu sastanka EU šefova država i vlada prošle srede u Briselu, koja je izbila oko različitih pristupa uzrocima i rešenjima izbegličke krize. Za one medije koji su događaj propustili – a to se, zbog organizacionih mera predostrožnosti, desilo uglavnom svima – Unijin predsednik Donald Tusk pobrinuo se da novinarima prenese osnovne gabarite.

Ne bi li se stvar popravila, Orban je pozvan u Beč, što automatski znači da su odnosi sada još gori. Jedan od razloga: Na samostalnoj pres-konferenciji u mađarskoj ambasadi, Orban je izjavio da je odustao od planiranog susreta sa partijskim šefom Plavih Štraheom, "zato što ga je Fajman to zamolio".

Za austrijskog premijera, koji je ovih dana suočen sa serijom nepovoljnih trendova u ispitivanjima javnog mnjenja i predizbornim govorima o brzom napredovanju "Štraheovih bandi" (termin: bečka šefica Zelenih, Marija Vasilaku) ka nacionalnim institucijama, ta je Orbanova izjava neoprostiva indiskrecija.

"Austrija neće ništa"

Orban je Fajmanu nudio dve stvari: ili koridor kroz Mađarsku, koji bi, bez ikakve evidencije migranata, povezao Hrvatsku i Austriju, ili podizanje ograde između Mađarske i Hrvatske, kao one koja od pre dve nedelje stoji na granici sa Srbijom.
  
Ali, žali se Orban, "Austrija neće ništa". Na duži rok, taj je stav neodrživ, pa će zvanični Beč "uskoro morati da dođe do tačke da nešto hoće", najkasnije onda kada talas migranata "svom silom nalegne na Austriju".

Sa svoje strane, Fajman je od Orbana tražio da se drži sistema kvota u podeli izbeglica, "ali to mi nećemo", kaže Orban i izgovara rečenicu koju šefovi austrijske i nemačke egzekutive, Fajman i Merkelova, doživljavaju kao moralnu blasfemiju: "Ne želimo da pomažemo onima koji nekontrolisano puštaju izbeglice kod sebe, a onda kažu: 'U, pa nama je to mnogo, moramo svi da podelimo teret!'"

Protokolarna fotografija Orbana i Fajmana je toliko puna znakova, da bi mogla da popuni čitav jedan seminar političke ikonografije - od toga da je treća "osoba" na slici portret poslednjeg austrijskog generalfeldmaršala iz roda Habsburga (Ojgen Tešen u mlađim danima), preko pozicije Orbanovog tela, čiji delovi izgledaju kao da pokušavaju da rotiraju oko uspravne ose i to u suprotnim smerovima, do toga da Fajman levu ruku drži u poziciji "fige" ili stilizovanog "šipka", u kulturi svakodnevice simbolom za nepridržavanje obećanja. 

Fajmanovo "neće ništa", Orban očigledno shvata kao dalju potvrdu mađarskog osećaja ostavljenosti i prepuštenosti vlastitim snagama. Svako ima svoje političke atavizme, pa i Budimpešta - u njenom slučaju to je niz istorijskih epizoda, nacionalno prepoznavanih pod stavkom "računi za odbrani kontinenta". U konkretnom smislu, to znači da zid prema Hrvatskoj postaje sve izgledniji, te da diplomatski odnosi Mađarske i Hrvatske takođe putuju u podrum.

Orban, za jedne najmračniji izdanak evropske ksenofobije, za druge heroj pokreta otpora islamizaciji Evrope, završio je svoj nastup pred novinarima u ambasadi iza Burg teatra emotivnim uzvikom: "Zar je moguće da samo ja vidim šta se dešava?"

Žargon ulice u salonu diplomatije 

Srbija i Hrvatska su treći državno-diplomatski par čiji su međusobni odnosi rapidno pogoršani u nepunih deset dana. Trgovinski rat Zagreba i Beograda je izbegnut, ali konsekventno teška retorika premijera Milanovića – austrijski list Prese naziva ga "rezistentnim na savete" i "nadmenim" državnikom koji je u diplomatiju uneo "ulični žargon" – i dalje drži međusobne odnose u niskom parteru.

Šta je to što "samo Orban vidi"? Kombinacijom njegovih izjava od avgusta do danas dolazi se do jednog konstrukta, ili mustre, po kojoj te četiri zemlje, do juče prijatelji, ili bar salonski pristojni oponenti, sada odjednom hvataju jedan drugog za gušu, zaboravljajući na sve uzuse diplomatske odmerenosti, dogovorene u prvom paketu pre tačno dvesta godina na Bečkom kongresu. Posmatrača najviše zbunjuje brzina preokreta, od koje bi se i atomskim česticama u CERN-reaktoru zavrtelo u glavi!

Kada je krajem avgusta pozvala sve isterane, proterane, izmučene Sirijce da bez previše birokratskog gubljenja vremena dođu u Nemačku, (jednostrana suspenzija Dablina 3), kancelarka Merkel je "poslala pogrešan signal" prema Bliskom istoku, što je činjenica koju u nemačkim medijima više ne dovode u pitanje ni njeni politiki prijatelji ni neprijatelji.

Događaji su od tog momenta ne samo uzeli vlastitu dinamiku velikih brojeva, već se u regionu te četiri zemlje pojavili u ulozi "bačene koske", oko koje se razvila do te mere radikalna polarizacija stavova i interesa, da će verovatno biti potrebne godine ne bi li se zalepio politički porcelan porazbijan u samo nekoliko dana kasnog leta 2015.

Odnosi Mađarske sa Srbijom su u prvoj polovini septembra bili istovetni onima koje Budimpešta od avgusta održava sa Austrijom. Dobra vest je da su Budimpešta i Beograd za sada uspešno napustile tu političku klopku u kojoj se čitav region i dalje muči, klopku u kojoj se frustracije pred razmerama uvezenog problema prazne u agresivnom međudržavnom tonu.

Gledano logički, geografski i politički, Slovenija i Makedonija bi takođe trebalo da se nađu u toj grupaciji visoke diplomatske volatilnosti, ali sticajem okolnosti za koje nisu same zaslužne, one i dalje plivaju u verbalno dostojanstvenijim strujama. Kako i zašto - i jedna i druga su toliko male, da čak i bez obzira na različiti EU-status, niko od njih ne očekuje inicijativu u bavljenju problematikom.

Od Grčke već dugo niko ništa ne očekuje, ali zato ona očekuje od svih. Kako drugačije razumeti da evropska pravila zabranjuju povratak izbeglica u Grčku, ali bi moglo da se dogodi da se vraćaju u Srbiju?

Humanizam = humanitarizam = dobra vladavina?

Iz vizure Unije, Grčka nije zemlja kojoj bi se, zbog nepostojanja humanitarnih i ekonomskih standarda, poverila briga o izbeglicama, čak ni njihova evidencija, ali je zato Srbija, prema (gotovo) opštem evropskom mišljenju, verodostojan izdanak balkanske gostoljubivosti. Da je pri tome grčki bruto državni proizvod, i pored svih problema koje ta zemlja ima, gotovo šest puta viši od srpskog (240 milijardi dolara prema 44 milijarde) pri tom se rado zaboravlja.

Orbanova fatalistički izgovorena primedba "voleo bih da mi se kaže šta da radim" otkriva još jednu bitnu karakteristiku sadašnje izbegličke krize: Nedostatak njene jasne artikulacije u međusobnim kontaktima evropskih političara.

Od Orbana se očekuje sasvim određeno ponašanje, ali mu se "ne kaže koje". Logički je lako zaključiti da se verovatno i srpski premijer Vučić često, ako već ne stalno, nalazi u sličnoj situaciji. Milanović takođe. Fajman isto.

Reklo bi se da svi oni više opipavaju politički puls Evrope, nego što su u situaciji da imaju jasnu predstavu kojim širim ciljevima služi njihova politika, koja sredstva im etički stoje na raspolaganju, a koja ne stoje.

Austrijski kancelar Fajman, brz u gubljenju živaca i podizanju glasa, već je više puta vrlo jasno izgovorio da "ne zna šta će ako Nemačka promeni politiku prihvata izbeglica", priznanje da se čitava njegova taktika moralne superiornosti nad Orbanom zasniva na veri u otvorene nemačke granice.

Kako politički puls Evrope ovog trenutka kuca u ritmu Nemačke, evidentno je da Fajman, Orban, Vučić i Milanović, u različitim stepenima očekuju od kancelarke Merkel da im obelodani gabarite "master-plana" za Evropu i bliskoistočne izbeglice. U smislu - mi ih popišemo, nahranimo, propustimo...i onda?

Ali, šta ako Nemačka nema master-plan? Šta ako i ne primećuje da duž balkanske rute dolazi do haotične destabilizacije zemalja regiona? Šta ako je Merkelova počela da se iz jedne velike greške izvlači tako da pravi jednu još veću, taktika koju je Saša Tijanić svojevremeno zvao "Miloševićev metod".

Moderna Evropa, kao uostalom i čitav Zapad, počiva na četiri velike ideje: humanizmu, individualizmu, liberalizmu i sekularizmu, čiji su međusobni odnosi u turbulentnom istorijskom procesu osigurani kroz set zakonskih normi. Ako to doživimo kao kompaktnu ideološku formulu, ili puls vremena, može se doći do tehničke specifikacije onoga što Berlin ovog trenutka radi.

Prvo je u te četiri, među sobom ravnopravne stavke, uvedena hijerarhija tako da je humanizam proglašen vrhunskim principom. U sledećem koraku, humanizam je preveden u humanitarizam i u takvom obliku oktroisan čitavoj Evropi.

Nemačke političke garniture vrlo dobro shvataju da je takvom reinterpretacijom idejnih temelja liberalne demokratije bačena rukavica vladavini zakona. Zbog toga se traži "karika" koja će spojiti obavezujuću snagu prava sa novim humanitarnim izuzecima.

Ta uloga veznika pripala je pojmu legitimiteta. Pravne norme ostaju na snazi – u oblasti granica, tržišta rada, privredne i finansijske politike, samo se sad u sudaru sa (tuđom, a ne vlastitom!) humanitarnom bedom indirektno tretiraju kao "nelegitimne". 

Indirektno, neizgovoreno i zaobilazno, jer se Orban u suprotnom ne bi žalio kako bi voleo "da mu se kaže šta da radi".

broj komentara 7 pošalji komentar
(petak, 02. okt 2015, 09:17) - глас разума [neregistrovani]

лицемерство не решава избегличке проблеме

Сваки нормалан човек у овој ситуацији може само Орбану дати апсолутну подршку, јер је он једини политичар који се у избегличком проблему не понаша лицемерно. Тражи од ЕУ да јасно дефинишу да ли се избеглице примају или не. ЕУ или боље рећи Немачка играју крајње лицемерну игру. Званично они су онај најхуманији део Уније који жели да прими све избеглице, то је Меркелова изражавала у више наврата. Међутим међу обичним Немцима је атмосфера потпуно супротна, буквално сваког дана гори неко прихватилиште за азиланте у Немачкој, Меркелова драматично губи подршку у својим редовима, јер се немачки политичари плаше народа који је све више против њих. Кад Немачка нема решења нема га ни Аустрија, која је везана за Немачку. 

(nedelja, 27. sep 2015, 16:42) - anonymous [neregistrovani]

karika?

Vladimir!

(nedelja, 27. sep 2015, 11:16) - anonymous [neregistrovani]

Globalizacija (nasilna)

nije vise jednosmerna ulica nego "guzva" u oba pravca.

(nedelja, 27. sep 2015, 10:15) - anonimus [neregistrovani]

Izbeglicka Kriza

sve izbeglice treba poslati za ameriku, jer se ona svuda mesa i pravi velike probleme u svetu svojim bombardovanjem novodno uvodeci mir. Ona stvara izbeglicke kolone i proteruje ljude sa svog vekovnog ognjista gde su imali svoju srecu i svoj mir. Isto kao sto je to bilo i 1995 i 1999. Isto tako su i Upropastili i Jugoslaviju.
Treba se jos napomenuti da je Srbija 1995 oko 250 000, mozda cak i dosta vise, izbeglica u jednom danu primila, ali tada to niko nije spomenuo nego je svet cutao. Tek sada kada se i njih tice nesto oni se bune i krive Srbiju za ovu sadasnju izbeglicku Krizu, ali je Srbija jedina koja se prema svim izbeglicama ponasa kao prema svom narodu Ljudski i dostojanstveno.

(nedelja, 27. sep 2015, 08:31) - anonymous [neregistrovani]

stanje nepoznato

oko izbegličke krize niko ništa ne zna.
Na izbegličkom putu kritikuju Orbana, pa ga onda malo hvale.
Mislim da Orban dobro radi jer štiti interese Mađarske, a ne EU.
Situacija bi bila mnogo jasnija kad bi evropske zemlje, članice NATOa rekle:"Otvorite koridor za sve izbeglice".
Problem je šta sa ekonomskim izbeglicama, koji hoće i komforniji život .
Smatram da ljudi koji beže od rata(bar njih 97%) je pronašlo zemlju gde se može skloniti od rata.
Pitanje je šta će biti u Srbiji tokom nailazeće zime ukoliko EU odluči da više ne prihvata izbeglice.

(nedelja, 27. sep 2015, 07:01) - anonymous [neregistrovani]

Брука

Велика брука европске уније

(nedelja, 27. sep 2015, 02:13) - Vlasta "Le Fort" [neregistrovani]

Orban je u pravu 100%

Orban je u pravu. Nemacka i Svedska, ako zele da pomognu umesto sto svima dele lekcije, neka tim ljudima podele vize i avionske karte i to na licu mesta u Turskoj, Libanu i Jordanu, na to imaju pravo, pa ce oni sa tim vizama moci direktno da otputuju do zeljene destinacije, tj do Nemacke i Svedske.