Kosovo: Duga noć kulturnih spomenika

"Prošle nedelje smo dobili pismo od vlasti na Kosovu u kome traže članstvo u Unesku. U skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, svaka komunikacija vlasti na Kosovu mora biti poslata kroz Unmik, s kojim smo mi zatim stupili u kontakt tražeći uputstva za dalji postupak", glasi puna izjava prvog portparola Uneska, američkog diplomate Džordža Papađanisa.

"Poštovanje, zaštita i očuvanje srpskog pravoslavnog kulturnog nasleđa jesu fundamentalne obaveze i predstavljaju test za odgovornost kosovskih vladajućih institucija." Posmatrana retrospektivno, ova Zarifova izjava dobija ulogu "uputstva" spomenutog od portparola Agencije za obrazovanje, nauku i kulturu UN.

Priština polaže ispit iz primerenog vladanja na lokalitetima srpske srednjovekovne kulturne i religiozne baštine? Unmik kao lokalni predstavnik zapadnih interesa tvrdi da je Priština spremna, i to, ako je suditi po govoru kosovskog predstavnika na sastanku u Njujorku, već hiljadu godina. Beograd misli da nije i pri tome se poziva na neuporedivo skromniji, ali dobro dokumentovani vremenski raspon od rušilačkih nemira iz marta 2004. do danas.

Čekajući jesenju sednicu svog izvršnog odbora (58 članova), Unesko se u političkom smislu proglasio neutralnim kao Švajcarska. Ako se, međutim, pogledaju službeni dokumenti kojim ova agencija od 2003. prati stanje srpskih kulturnih spomenika na Kosovu, ona nije neutralna. Njen Komitet svetske baštine je u aprilu ove godine produžio status "ugroženog nasleđa" za sva četiri objekta u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, pod obrazloženjem da su oni i dalje u opasnosti od lokalnih "narodnih nemira".

Crkva, muzej, dom kulture?

Hoće li se glavna tela Uneska – Izvršni odbor, Generalna konferencija, direktor (Irina Bokova) na jesen odlučiti da ta četiri objekta, neospornog kulturnog, religioznog i vlasničkog statusa, "isporuče" na zaštitu onima koji ih ugrožavaju?

Čak i sa strane Prištine ta stvar nije tako jednostavna. U jednoj izjavi za javnost, Vjolka Aliju iz Kancelarije za kulturno nasleđe pri Ministarstvu kulture u Prištini govori o tome da "kosovska vlada stoji pred velikim izazovom – da s jedne strane konsoliduje kulturno nasleđe, a s druge u javnosti promoviše vrednost kulturnog nasleđa".

Ono što Aliju u suštini kaže je sledeće: Priština se najpre bori da pod formulom "blago za sve" preuzme državnu ingerenciju nad srpskim religioznim objektima na Kosovu, dok istovremeno nastavlja sa edukacijom stanovništva da ne udara maljevima po "blagu za sve". Objektivno, zadatak nije jednostavan.

Izjava Vjolke Aliju je data povodom sasvim konkretne prilike, obnove crkvice Svetog Nikole u Bogoševcima (zaselak Sredske) pored Prizrena, koja se u propratnom videu predstavlja kao vlasništvo "Prizrenske pravoslavne crkve", a đaci dovedeni u studijsku posetu spremno govore kako "jedva čekaju da se restauracija dovrši kako bi crkva služila kao muzej naše kulture".

Ono što se potpuno jednoznačno vidi iz kontinuiranih izveštaja Uneska – da srpski religiozni i kulturni objekti na Kosovu žive opasno, postaje otvoreno interpretacijama kada se prebaci na politički teren, i to ne nužno onaj u rukama službene kosovske propagande.

Kada na primer izveštava o aktuelnoj situaciji sa mogućim prijemom Prištine u Unesko, austrijski ORF se pre nedelju dana odlučio na vrlo neobičnu jezičku konstrukciju: "U martu 2004, dok je status Kosova bio još nerešen i na vidiku nije bilo nikakvog rešenja za budućnost Kosova, došlo je do trodnevnih nemira kosovskih Albanaca protiv Srba i drugih manjina. Brojne kuće i kulturno značajne institucije Srpske pravoslavne crkve su bile uništene ili oštećene."

Rečenica jasno sugeriše da je do talasa vandalizma došlo zato što se kosovskim Albancima u tom trenutku nije nudila nikakva vizija samostalne budućnosti – da jeste, sva je prilika da bi se uzdržali i cenili vrednost kulturnog nasleđa "za sve".

Bilo bi nemoguće da se ovde pojavi formulacija u stilu "Zabrinuta za sudbinu hrvatske manjine u zapadnom Mostaru, u trenutku nedostatka vizije za budućnost, hrvatska vojska je srušila Stari most". Naprotiv, kad se svojevremeno o tome ovde pisalo, stajalo je "Slobodan Praljak, čovek koji je srušio srednjovekovni spomenik pod zaštitom Uneska, nek mu oprosti ko može!"

Zašto austrijska televizija ne može da progovori o rušenjima i požarima iz marta 2004, vandalizmu po hrišćanskim crkvama, a da istovremeno njihovim počiniocima ne izda absoluciju zbog "odsustva budućnosti"? Nije problem samo u mediju – i austrijsko Ministarstvo spoljnih poslova je prošle nedelje poslalo pismo Unmiku, u kojem podržava članstvo Kosova u Unesku i Interpolu. Ta informacija se može pročitati na službenoj stranici Unmika, ali ne i onoj samog austrijskog ministarstva.

Vrhunsko delo ljudskog kreativnog genija

U odnosu na problem bezbednosti srpskih crkava na Kosovu, direktor Uneska Irina Bokova je već bila u relativno sličnoj stiuaciji. U januaru prošle godine u Parizu je sve bilo spremno za otvaranje izložbe "Ljudi, knjiga i zemlja – tri i po hiljade godina veze između jevrejskog naroda i izraelske zemlje". Izložba je u poslednjem trenutku otkazana zbog protesta arapskih članica, koje i dalje vide današnji Izrael u terminima "došljaka" posle 1947, "stranog elementa" kome nedostaje istorijska veza sa tom teritorijom.

Na kraju, izložba je ipak prikazana, ali tek pola godine kasnije i uglavnom zbog urgiranja Sjedinjenih Američkih Država, koje su bile užasnute spremnošću Bokove da poklekne pred protestima arapskih zemalja i bez autorizacije Saveta bezbednosti izvrši reviziju Starog zaveta.

U konkretnom slučaju Srbije i njenog kulturnog nasleđa na Kosovu, paralela se tiče "istorijskog prisustva", odnosno religioznih, kulturnih i državno-pravnih veza sa teritorijom Kosova kao geografskom odrednicom. Da li će SAD prihvatiti da ta veza, iako daleko od toga da bude pravolinijska, postoji, ili će je, kao pre dva dana u Njujorku, nazvati nacionalističkim zastranjivanjem?

Na Uneskovoj listi svetske baštine Srbija je zastupljena sa četiri velika kompleksa: već spomenuta grupa religioznih objekata na Kosovu, a u samoj Srbiji Stari Ras//Sopoćani, Studenica i Gamzigrad. Osim antičkog Gamzigrada, svi u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, sve objekti u funkciji, ne iskopine, već žive i čitave građevine – osim u onim slučajevima kad kosovski Albanci izgube veru u budućnost.

Od deset kategorija koje Unesko koristi da bi rangirao ulazak na listu svetske kulturne baštine, Studenica i Sopoćani su apsolutne "jedinice". Oni spadaju u spomenike najviše, prve, istovremeno najkraće i najjednostavnije definisane kategorije: "savršenstvo ljudskog kreativnog genija".

Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija su kao "važna razmena humanističkih vrednosti u vremenu ili prostoru" klasifikovani jednu kategoriju niže, oni nose "dvojku". Gamzigrad je "jedinstveno svedočanstvo kulturne tradicije", i kao takav "trojka".

Samo kao poređenje: Kameni most u Višegradu takođe ima "dvojku"; onaj u Mostaru, sada noviji i lepši od starog srušenog, samo je "šestica", što znači da je "povezan sa idejama, verovanjima ili umetničkim delima od univerzalnog značenja". Statue Bude iz Bamjana, koje su talibani izbombardovali 2001. bile su "jedinica", isto kao i antička Palmira u rukama Islamske države.

Citiranje Uneskovih kategorija je tu da bi podiglo zavesu i otvorilo pogled na istorijsku binu kojom se šetaju ljudske kulture i civilizacije, ostavljajući iza sebe kamene artefakte kao svedočanstva starog sjaja i moći, tuge i propasti. Možemo ih posmatrati u stilu Emila Dirkema kao koncentrisanu "kolektivnu svest", ili, kako bi rekao francuski filozof Pjer Nora, kao "mesta sećanja"; možemo ih posmatrati preko haubice, iz bombardera, ili sa čekićem i šibicama u ruci.

Činjenica da jedan arhitektonski objekat, čitav kompleks ili jedinstveni spoj građevine i pejzaža ulazi na listu zaštićene baštine, zaista znači da on simbolički postaje "kulturno dobro za sve", savršenstvo ljudskog kreativnog genija. Ali, u slučaju kosovskih vlasti, floskula o "zajedničkom istorijskom nasleđu" pretvara se u nasilnu preraspodelu politički definisanih dobara, konstrukciju impresivnije prošlosti u ime dostojanstvenije budućnosti.

Moguće pravne paralele su dosta nategnute. Dobar deo turskih zaštićenih kulturnih dobara su ili antički ili ranohrišćanski spomenici, kao na primer crkve u stenama Kapadokije, Efes, Troja, Aja Sofija, Aja Irina, Pergam, Ksantos. Islamska Turska ih do te mere smatra svojima, da se sa njima na propagandnim plakatima obraća internacionalnom turističkom tržitu. Je li to amoralno? To je realno, ali to je realnost koja je stvorena i legitimisana pre više stotina godina, a ne 1999. ili 2004.

Priština bi sada htela da stvori upravo takvu realnost na Kosovu. S obzirom na američki lobi, biće pravo malo čudo ako joj se Uneskov Izvršni odbor u oktobru efikasno suprotstavi.