"Oluja" i zvuci tišine

U medijima nemačkog govornog područja upadljivo su odsutne reakcije na dijametralno suprotne načine na koje su Beograd i Zagreb propratili dvadesetu godišnjicu "Oluje". Pri tome važi osnovno pravilo: što su političke i društvene bine Srbije i Hrvatske tih dana bile glasnije, bučnije i emotivnije, to su ovdašnji mediji bivali tiši i sve više distancirani, dok nisu potpuno ućutali.

Kad je uopšte pisala o obeležavanju 20-godišnjice hrvatske „Oluje", većina medija nemačkog govornog područja odlučivala se za suvu vest, ili neutralni laboratorijski izveštaj po principu "pola sela kaže ovako, a pola onako".

Takvu vrstu izveštaja objavljuju, na primer, nemački Špigel i austrijski Prese, i to uoči samih manifestacija u Srbiji i Hrvatskoj, dok komentara o tome kako su, zašto i sa kojim bremenom za budućnost one protekle, nema.

Redakcije su se odlučile za neutralno-bipolarni tip tekstova – od citiranja srpskog predsednika Nikolića da "Hrvatska jedina snosi krivicu za proterivanje Srba" do citiranja hrvatskog premijera Milanovića da je "hrvatska akcija bila pravedna i legalna".

Naslovi "Hrvatska slavi pobedu umesto mira" (austrijski Štandard) i "Hrvatska slavi etničko čišćenje" (nemački list Frajtag) logički se kreću linijom razgraničenja između dva definišuća elementa "Oluje": "pobede", koju je, teoretski, dopušteno premda ne uvek i mudro slaviti, i "proterivanja", koje se ni teoretski ni praktično ne bi smelo proslavljati.

Bilo bi tako jednostavno za svakog političkog analitičara u Evropi da zaključi kako Hrvatska i Srbija govore o različitim stvarima dok govore o istom događaju, ali opet, to se ne čini. Reći tako nešto značilo bi da Hrvatska nema pravo u nečemu što misli da ima, dok Srbija ima pravo u nečemu što joj se kaže da nema.

Iako je to daleko od revizije službeno prihvaćene verzije raspada Jugoslavije, niko ne želi da se, kroz nekoliko relativno lako savladivih induktivnih nivoa, nađe optužen kao "Milošević-Versteher", a odatle nizom deduktivnih, i kao apologeta srebreničkog masakra. Redakcija Frajtaga se, na primer, ograđuje od teksta o etničkom čišćenju, premda ga prominentno objavljuje.

Zašto Evropa ćuti?

Između 1987. i 1990, vremenu kada je srpski partijski i akademski establišment u praktično paralelnoj akciji otvorio "srpsko pitanje" preko unutrašnjih granica Federacije, u hrvatskim medijima se ustalila sintagma o "hrvatskoj šutnji".

Postavljajući pitanje "zašto Hrvatska ćuti?", hrvatski novinari su se tada utrkivali u političkim, društvenim, nekad samo duhovitim interpretacijama te analitičke konstrukcije. Ubrzo se ispostavilo da je Hrvatska "ćutala" jer je imala dosta toga da kaže što je mislila 1918, 1939, 1941, 1945, 1971... ali je umukla pod ideološkim terorom "bratstva i jedinstva".

Slično treba shvatiti i aktuelnu evropsku ćutnju povodom dvadesete godišnjice "Oluje": Evropa "ćuti" jer bi imala da kaže dosta toga sa čim se ne bi rado složila. Pre svega, time bi se etapni raspad Jugoslavije izveo iz ideološkog i ubacio u realni politički kontekst u kome onda više nema samo jednog krivca.

"Srpski egzodus bez presedana" komentarisao je švajcarski Noje cirher cajtung (NZZ) u tekstu pod naslovom "Senke iznad vojne operacije 'Oluja'". "Milošević nije mrdnuo prstom, Tuđman je trijumfovao. Zagreb je znao da bi u toku operacije Srbi mogli biti proterani, možda se i nadao da će do toga doći. Čak iako ga nisu planirali, hrvatskim vlastima je taj egzodus dobro došao – nisu sprečili napade na stanovništvo, nisu stvorili uslove za povratak".

Taj komentar ima jednu ozbiljnu manu: pisan je 2005. povodom desete godišnjice "Oluje", dok se u Haškom tribunalu vodio postupak protiv hrvatskih generala Gotovine (24 godine u prvoj instanci) i Markača (18 godina u prvoj instanci) za zločine počinjene u toku operacije. Bilo je to vreme kad se čak i nemački FAZ osmelio na naslov "Zagreb krije ratne zločince"!

U međuvremenu je u drugoj instanci (2012) došlo do oslobađajućih presuda hrvatskim generalima i "Oluja" je, pravno gledano, izgubila svoje moralne "senke". I zato su Švajcarci u tišini prošli pored dvadesete godišnjice "Oluje" bez želje da otvaraju medijsku kontroverzu, tamo gde je pravna već zatvorena. Nema boljeg dokaza od ovog o tome kako odluke Haškog tribunala fizički i simbolički daju svoj doprinos u oblikovanju ideološke slike raspada Jugoslavije.

Sada, na dvadesetu godišnjicu, NZZ nudi Srbiji nemuštu kompenzaciju time da istina ne komentariše hrvatsku euforiju na proslavama, ali zato komentariše hrvatsku sve lošiju političko-ekonomsku situaciju.

"HDZ grabi krupnim koracima prema preuzimanju vlasti, a on je notorno koruptivan, agresivno nacionalistički i po refleksu neprijateljski raspoložen prema reformama i jasnim pravilima igre", dok su, s druge strane, "socijaldemokrate premijera Milanovića slabe, neodlučne i izgubljene", piše NZZ.

Prevedeno sa tihog evropskog jezika: Bojeći se da u izbornu godinu ulazi bez dovoljno patriotskih poena, nesigurni Milanović je uskočio u HDZ-ov nacionalistički voz i slavio tamo gde se trebalo samo sećati.

Hronika lakonogih rešenja

Za razliku od NZZ-a, koji Srbiju teši komplikovanom misaonom figurom da prema susedu ne treba biti tako strog dok mu crkava krava, minhenski Zidojče cajtung (SDZ) je moralno neumoljiv prema Beogradu. Ni reči o obeležavanju 20-godišnjice "Oluje", ali zato duga recenzija knjige Matijasa Finka Srebrenica. Hronologija jednog genocida.

Fink tvrdi da se rat u Bosni nije vodio zbog mitova o etničkoj i religioznoj netrpeljivosti, već da su mitovi samo korišćeni da bi se vodio jedan, u svojim političkim ciljevima sasvim moderni rat za teritoriju – formula u kojoj su se bosanski Srbi kretali brže, a snalazili bolje, u etapama brutalnije od drugih bosanskih entiteta.

Bez čitanja knjige, samo na osnovu recenzije, može se reći da autor ne iznosi ništa što se ne može čuti i u samom Beogradu na raznim tribinama i skupovima. Fink čak ide i korak dalje time da rat bosanskih Srba proglašava "modernim" tamo gde same srpske intelektualne elite nisu jedinstvene koliko je on bio kasni odjek veka romantizma, a koliko savremeni politički fenomen.

Ali, nešto drugo je bitno u toj recenziji SDZ-a, objavljenoj tačno u momentu hrvatske euforije i srpske tuge nad "Olujom". Nešto što nadilazi srebrenički masakr kao neopoziv istorijski događaj: Ta recenzija uskraćuje srpskim izbeglicama, iskorenjenoj generaciji, moralno pravo na status žrtve, implicitno svodeći problem na nivo biblijske osvete – "Oluja" za Srebrenicu.

Logika ćutnje medija nemačkog govornog područja o razmerama političke oluje protutnjale po Hrvatskoj i Srbiji između 3. i 5. avgusta ove godine postaje tako vrlo razgovorljiva.

Zašto Evropa ćuti? Kao prvo, zato što joj je dosta. Zato što bi još jednom morala da se opredeljuje u sporu između Srba i Hrvata, a ona je, racionalna i ekonomična, mislila i nadala se da je taj posao već obavila 1991/92.

Da li bi obično saosećanje nad tužnom sudbinom proterane, kulturno iskorenjene srpske manjine, značilo da Evropa koriguje svoj stav o raspadu Jugoslavije? Teško, kraljevska se ne poriče. Evropa će tražiti druge načine da kompenzuje ono što je s njene strane tada učinjeno, ali ti potezi nikada neće ići u smeru priznanja da je jednu lošu konstrukciju (komunistička Jugoslavija) zamenila sa jednom još gorom – sedam nesmirenih država sa deset glasova, ako Bosnu gledamo kao tri, Makedoniju kao dve potencijalne države.

Da li je Evropa mogla zamoliti Hrvatsku da tiše slavi? Nije, iz prostog razloga što evropske nacije nerado drobe jedni drugima o "pristojnosti" u lokalne mitološke svrhe. Niko nije direktno opominjao Hrvatsku o nepriličnosti njene euforije, ali niko nije ni došao da uveliča slavlje – bio je to jasni znak Milanoviću da pazi šta radi.

Amerika, Evropa i NATO su, u prevodu jedne engleske fraze "prosuli kišu po hrvatskoj paradi", ("don't rain on my parade" kaže original iz mjuzikla "Funny girl" iz 1964. godine), što je u ovom vrelom letu izuzetan meteorološki događaj, gotovo natprirodan.

Iz istog razloga, niko nije opominjao ni službeni Beograd da se preteralo s tugom, ali po tišini evropskih medija čini se da to misli. Osim toga, nije ni primereno opominjati nekoga ko tuguje, dok mu susedi s druge strane ograde viču "za dom spremni!".

Evropa, izgleda, još nije spremna da se uhvati ukoštac sa najnovijim razvojem situacije na Zapadnom Balkanu, gde više ne ratovi, već jubileji i godišnjice počinju da formiraju moderne generacije nesmiljenih.

Sa obeležavanjem srebreničkog masakra, Srbija je – kroz srećan obrat okolnosti – uspela da neutrališe taj reprodukcioni mehanizam aktivnog nezaboravljanja. Sa obeležavanjem "Oluje" i kao pobede i kao egzodusa, taj mehanizam ponovo je proradio.

Iako je Evropa po refleksu navikla da Balkan doživljava u konteksu "malih slika", autohtona politička seizmika regiona počinje da se širi u "veliki trend". On ne znači novi rat, samo oslobađanje od raspada Jugoslavije kao narativa o zlom vuku i nevinim jarićima, bajke koju Evropa priča sebi samoj kad hoće da ima miran san.

broj komentara 23 pošalji komentar
(nedelja, 09. avg 2015, 20:36) - Dragan [neregistrovani]

Zanimljivo

Setite se definicije dogadjaja. Pokret leptira negde u svetu moze da prouzrokuje uragan.... koji unistava sve pred sobom.
Netrebamo kao Nacija da cutimo ali trebamo suptilno da se borimo za sebe. Ne moliti ali pametnom politikom za sebe vezati velike.

(nedelja, 09. avg 2015, 17:42) - baba [neregistrovani]

Da vam objasni

Zasto evropa cuti? Zato sto za razliku od Srba i Hrvata imaju pametnija posla nego da se zauvek svadjaju o proslosti. Mi nismo evropa zato sto nas bas briga za buducnost i zato sto smo na svaki nacin zarobljeni u proslosti i svakodnevno idemo i unazad kao da su 90-te godine najlepse u cemu moze da se zivi. Imaju oni pametnija posla od nas, a imamo i mi ali smo zato ovde gde jesmo jer ne radimo pametnija posla.

(nedelja, 09. avg 2015, 17:25) - anonymous [neregistrovani]

Неразумна реакција

Не само да Европа и Немачка ћуте, већ и наша Влада. Где је демарш Европској Унији, САД-у и НАТО-у за учешће њихових делегација у овој манифестацији ревизије Другог светског рата. Уместо тога чујемо саопштења о економском усепеху, док сазнајемо да је извоз у Русију, где имамо најпривилегованији статус, пао за 19%. Шта се дешава у Србији? Где је реакција државног врха и како можемо приступати једном савезу који слави наше истребљење.

(nedelja, 09. avg 2015, 16:44) - anonymous [neregistrovani]

Јечи тишина из пуног гласа

Закључак је нетачан. Учествовање државне делегације Немачке и дригих на прослави олује и демонстративно одбијање поштовања дана жалости у Србији заслужују најоштрије осуђивање. Одјек ћутања је буран и чисто одобрење геноцида над српским народом. У украјинској кризи немачке медије су покренуле бурну офанзиву мржње против русије. Могло се стићи утисак, да се Немачка налази у рату са Русијом. То доказује да не постоје слободни медији у Немачкој, јер очигледно могу реаговати кад је у питању државна политика. Непримећено од наше јавности у Немачкој се десила ревизија хисторије Другог Светског Рата. Срби не постоје као жртве а ни Руси.

(nedelja, 09. avg 2015, 15:44) - anonymous [neregistrovani]

Evropa ćuti

Politički je ispravno što Evropa ćuti. Znali su ko je i šta je Hrvatska kad su rasturali Jugoslaviju. Kada bi slučajno priznali grešku, negde i nekada u vremenu bi Srbija imala pravo da traži odštetu, ta tuži NATO, da ih osramoti...zato ćute. Ali, ta ista Evropa je pomogla da Srbija postane slobodna i nezavisna posle 70 i kusur godina. Dakle, hvala im i nekai dalje ćute. Da je Jugoslavija ostala, isto bi smo danas gledali nacističke pozdrave ali bi morali da ćutimo zbog "bratsva i jedinstva"

(nedelja, 09. avg 2015, 15:38) - anonymousPero [neregistrovani]

Normalno

Normalno da Evropa cuti jer ovakve gluposti moze da se urade samo na Balkanu .Gde u svetu se slavi pompesno kao sto je ucinili Hrvatska kada se zna da to kosta dosta i nema nikakve svrhe ili kao sto je uradila Srbija dan zalosti posle 20 godine zar treba da novine pisu kaga u svetu to interesuje.

(nedelja, 09. avg 2015, 15:35) - Borko [neregistrovani]

zvuci tisine ?

Nisu to zvuci tisine nemacke , nego su glasni zvuci odobravanja oluje.

(nedelja, 09. avg 2015, 14:43) - anonymous [neregistrovani]

Posle svega

imam utisak da je slobodno novinarstvo na Zapadu pod uticajem neke nama " nepoznate" Diktature ?.

(nedelja, 09. avg 2015, 14:37) - anonymous [neregistrovani]

Jedno je sigurno

Bog sve vidi ,cuje i pamti .

(nedelja, 09. avg 2015, 14:12) - anonymous [neregistrovani]

Money counts

Svastiku na Poljudu nisu spominjali njemački glavni mediji. Niti skriveno na teletext-u. Analizirao sam sve glavne dnevnike iz ARD i ZDF. Obraćajući se Simon Wiesenthal-u, nije bilo odgovora na pitanje, da li je Jevrejima sve jedno da Njemačka ne spominje cijeli dan ništa o incidentu. I da li to ima veze sa predtojećom turističkom sezonom, da se turiste ne uznemiri i euro teče. Svakako imam utisak da glavni njemački mediji centralno preko Hamburga (NDR) kupuju članke i video sekvence od dpa, AFP, Reutersa, AP pa ih dijele medijima diljem države. Pratim niz godina njemačke novosti paralelno. Isti tekst bilo koje vanjskopolitičke tematike slušate putem radija u Autu (nacionalni i regionalni programi) kao i na TV (ARD + regionalni i ZDF). Uznemirujuće! Četvrta moć u republici! Nisu u pitanju Srbi ili Hrvati ili, ili,.... Mi smo nebitni! Bitna je industrija i zaposlenost u Njemačkoj i dobar odnos sa poslovnim partnerima. Hvala RTS-u na dobrom članku!