Zapad i Istok u evropskoj ruži vetrova

Protekla nedelja je drastično izoštrila pogled na globalne političke trendove. Agresivni islamizam ustalio se kao evropski kućni fenomen, izbeglice iz poljuljanih islamskih država blokiraju kontinentalne rute, EU je sve lakši plen za političke ucene, Rusija se polako briše iz evropske budućnosti, a NATO generali utrkuju u davanju intervjua. U kojoj meri je Zapad kao "novi politički fenomen" odlučujući za dalji razvoj takvih trendova?

Jednom učesniku nedavne visokorangirane bezbednosne konferencije u Beču otela se izjava o "Novom Zapadu". Činjenica da niko nije prihvatio i dalje razvio tu temu, govori u prilog tome da ta kovanica još nije produkt sistematskog promišljanja, već trenutnog prosvetljenja.

Istovremeno, podatak da ju je izgovorio zapadni učesnik skupa, garantuje da iza nje ne stoji ništa što bi se moglo okarakterisati kao "istočna propaganda".

"Novi Zapad" bi dakle bila definicija koju sam sebi daje "Stari Zapad" dok pokušava da dokuči gabarite svog aktuelnog identiteta. Vremenski gledano, ta je definicija nova kao blistavi novi bicikl u izlogu.

Novi Zapad = Stari Istok

Najvažnije je da se Zapad pomerio na Istok. Ali, to ne treba protumačiti da se tu radi o vrednostima i vizijama koje se sabiraju. Od petog talasa proširenja EU (2004), unutrašnja energija Unije nepopravljivo je drugačija.

Istočne zemlje (Poljska, Baltik) su u EU-brak unele manir nepopustljivosti i diktata; zemlje srednje Evrope (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, od 2013. po kulturološkoj sličnosti i Hrvatska) donele su u miraz, premda ne svaka u istom obimu, neutaživi strah od istorije. Prva grupa vodi aktivnu politiku formiranja budućnosti, druga prošlosti.

Da bi bilo jedna, bilo druga strategija bile uspešne, te zemlje ostaju hronično gladne sigurnosti i garancija. To su stari evropski narodi, ali, budući da su noviju političku istoriju proveli pod tuđim diktatom, državno "neistrošeni" i zbog toga poletni.

Njihove ujedinjene političke energije, svejedno da li su sinhronizovane (Istočna Evropa), relativno individualizovane (Centralna Evropa), ili samo poslušne po komandi (Rumunija i Bugarska, šesti talas proširenja, 2007.) mešaju se u tradicionalnu melodiju Starog Zapada, geografski i vrednosno definisanog kroz pozicije Francuske, Velike Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država. Važno je napomenuti - mešaju se do opstrukcije interesa Starog Zapada.

Novi Zapad je ustvari Stari Istok. Stari Zapad je predstavljao moć kolonijalizma i ratova, ali je istovremeno stvorio niz univerzalnih fenomena koji su obogatili ljudske civilizacije. Novi Zapad, odnosno Stari Istok radikalno prisvaja tu formulu, ali tek nakon što ju je očistio od istorijske ambivalentnosti dobro/loše i formirao kao udarnu pesnicu globalne utopije po ugledu na komunizam pre jednog veka.

Bitna razlika između Starog i Novog Zapada: Stari Zapad je hteo mir pod svojim uslovima - Novi Zapad hoće rat pod svojim uslovima.

Za tezu da je Novi Zapad ustvari Stari Istok, može se naći nebrojano dokaza.

Intervju koji je 20. juna hrvatska predsednica dala austrijskom dnevniku Prese nudi se kao programatski manifest Novog Zapada: Kolinda Grabar Kitarović najavljuje "pojačanu saradnju Hrvatske s Baltikom", dodaje kako je "svaka zemlja onoliko velika koliko sama odluči" i, da ne bi bilo zabune, pri tome pozira kao vojnik na NATO-smotri.

U fenomenu Novog Zapada-Starog Istoka NATO se pojavljuje kao odlučujući akter koji je, kroz uticaj Sjedinjenih Država, autorizovan da osigura tu vrstu geostrateškog transfera. Nedavna izjava švedskog diplomate Karla Bilta, data na tribini u bečkom Institutu za humanističke nauke, kako se "boji da bi NATO i Rusija mogli početi rat" još je jedan, u ovom slučaju alarmantni dokaz da Severnoatlantska alijansa od "sluge" Starog Zapada (bombardovanje Srbije 1999.), postaje osamostaljeni predvodnik Novog.

Poenta Biltove izjave leži u neobičnoj logičkoj neravnoteži u kojoj NATO, kao vojni savez pod formalno civilnom kontrolom, odjednom zaposeda atribute nezavisnog i aktivnog entiteta koji "može početi rat" sa Rusijom.

Novi Zapad i novootkrivena ljubav prema jednostavnim rešenjima

Zašto je Stari Zapad dopustio svom prekookeanskom partneru da izvrši transfer zajedničke moći na istočne granice? Osnovni razlog - zato što je izgubio stari refleks samouverenosti. Naravno da tradicionalne zapadne sile i dalje verbalno operišu unutar superiornih političkih formula, ali u odnosu na nekada, ni one same više ne veruju da imaju odgovor na svako pitanje.

To ne znači da Zapad "propada", kao što se svojevremeno moglo zaključiti iz pisanja katastrofičara tipa Gistav Le Bon, Osvald Špengler, ili niza teoretičara o cikličnom smenjivanja elita. Oni su bili u pravu, ali samo utoliko što su reagovali na jedan mračan period zapadne istorije oko dva svetska rata. Mimo toga, ti su autori izneli na videlo kontemplativnu stranu Zapada, njegovu melanholiju i sposobnost samoanalize, formirali ga kao kulturu koja se ne stidi popravnih ispita. I to je bilo dobro.

Loše je što se taj Stari Zapad sada "davi", iako, striktno rečeno, ne propada.

Istina je da nema te snage i vojske koja može izaći na kraj sa afričko-muslimanskom demografskom bombom, ili koja silom može preseći lokalne društvene impulse koji se valjaju iza islamskog fundamentalizma i terorizma. Kao zapadni vođa i globalni lider, Sjedinjene Države to svejedno pokušavaju, što ih samo pravi frustriranijim, u konačnici opasnijim od drugih.

Novi Zapad - Stari Istok je oteo i sad kao taoca drži racionalnost, utilitarnost, duh fleksibilne političke trgovine i korisnog kompromisa, vrednosti koje su tradicionalno odlikovale Stari Zapad. U praksi, to znači da Stari Zapad više ne veruje da se globalni izazovi mogu rešavati silom, ali ako Novi misli da mogu, onda će mu Stari, u neodstatku opcija, praviti društvo.

Novi Zapad i menadžment vremena

Jedno treba uvek imati na umu kada se pogledaju trenutne nevolje evropskog kontinenta - Zapad je u deceniji od kraja osamdesetih do kraja devedesetih bio na putu u postmodernu, kada ga je na tom putu presreo islamizam kao agresivni politički fenomen. Skoro bi se reklo, iz zasede ga zaskočio. Spona između Starog i Novog Zapada u tom kontekstu ostaju SAD i njihov metod u odnosima prema islamskim režimima Sune i Šije.

"Postmoderna" se ovde koristi kao termin za društvenu epohu u kojoj protok vremena, ideologije, politički sistemi, društvene vrednosti prestaju da se pojavljuju u formi diktata, već su izložene kao roba na prodaju, svako uzme šta mu se sviđa. Nešto kao odlazak na Kalenić pijacu s punim novčanikom.

Vrlo surovo, Stari Zapad je intervencijom islama istrgnut iz tog postmodernistički opuštenog računanje vremena. Da je u tom procesu on bio još suroviji prema drugima (kao na primer 1999.) nije ni neobično, a ni nelogično - ovde se ne govori o senzibilitetu uzgajivača orhideja, već o najefikasnijoj univerzalnoj kulturi koja je ikada postojala i koju nije pametno imati za neprijatelja.

Najpre je, još u okvirima Starog Zapada, doneta strateška odluka da se prijateljstva i savezništva traže u krilu sunitskog islama (onima koji nastavljaju tradiciju Abu Bakra, tasta proroka Muhameda, šifra "kalifat"). Šiitski Islam (šifra "Imamat", nastavlja tradiciju Muhamedovog krvnog rođaka i zeta Alije) je od kasnih sedamdesetih godina manje-više u komadu proglašen neprijateljem.

U međuvremenu je istina uočeno da šiitski islam poseduje više potencijala za modernizaciju, promenu i prilagođavanje (dovoljno je pogledati tekstove francuskog filozofa Fukoa, koji je u vreme iranske revolucije '79. zarađivao hleb kao novinski izveštač sa lica mesta), ali je svejedno zadržan fokus na brojnijoj sunitskoj grupi.

Jašući na spoljnopolitičkoj logici "dobrih" i "loših" sunitskih režima, snaga i frakcija, a kod kuće insistirajući na mantri da "nasilje nema ništa sa islamom kao religijom", Stari Zapad je pustio duha iz boce. Ulazak na sunitske političke scene obeležen je politikom biča i šargarepe, čija je lukavost otprilike presušila još u doba Lorensa od Arabije.

"Bič" je trebalo da budu intervencije u Avganistanu i Iraku, "šargarepa" stvaranje muslimanskih država u BiH i na Kosovu. U međuvremenu se "bič" pretvorio u seriju autogolova, a "šargarepa" je otvorila evropska vrata za formalno nadiranje islamizma po starom kontinentu.

Stari Zapad sad zna da bi trebalo uneti promene - priznati da sunitski režimi u međuvremenu više manipulišu njega nego on njih, sklopiti prijateljstvo sa šiitskim Iranom, ozbiljno trgovati s Kurdima, otvoreno progovoriti sa Turskom, tražiti pomoć Rusa u Siriji i Iraku, naterati Izrael da se više solidarizuje sa zapadnim interesima - ali lopta više nije u njegovom terenu.

Ne samo to, nego ni Stari Zapad više nije u svom terenu, pošto se prebacio na istočne granice, gde, integrisan u Novi Zapad, skuplja energiju za pravi ili samo "miroljubivi rat" (termin: Egon Bar) s Rusijom.

O relaksiranoj postmoderni više nema govora. Vraćamo se na tradicionalno računanje vremena, gde smo, mereno prema muslimanskom svetu, u ozbiljnom zaostatku. Dok se hrišćanski Bog već više od 200 godina ne kandiduje na izborima, muslimanski uživa funkciju doživotnog predsednika.

Novi Zapad i asimetrična racionalnost

Može se biti siguran da SAD u principu neće doneti nijednu pogrešnu odluku u korist vlastitih nacionalnih interesa, ali zato svu silu krivih u korist svojih saveznika i partnera. Novi Zapad je spremniji da preuzme ulogu eksperimentalnog poligona za geostrateške seminarske vežbe "Ujka Sema", nego što je to bio stari.

SAD su globalni lider, supersila, ali su one istovremeno i nacionalna država. Svi grehovi i slabosti Sjedinjenih Država dolaze iz njihovog identiteta kao države-nacije. One razmišljaju kao univerzalni lider, ali deluju kao mala nacionalna država.

Zamislite kakvu bi politiku vodila Hrvatska da je 80 puta veća, Austrija ili Srbija da su 40 puta veće, ili Nemačka da je samo 3,2 puta veća. Da li bi to bila politika opšteg dobra ili uskih nacionalnih interesa?

Novi Zapad samo pojačava pritisak na zemlje koje bi mogle da izglade katastrofalne posledice nekih poteza Starog Zapada i tako osiguraju kompenzacijske efekte. Što Islamska država bude jača na terenu, što muslimanski teror unutar evropskih društava bude prisutniji, tim će rasti i, za početak, balkanska "šargarepa".

U takvom kontekstu treba videti najavljenu britansku rezoluciju o Srebrenici (Britanci su prvi shvatili efikasnost Novog Zapada), pritiske na Srbiju oko ustupanja imovine Kosovu, ili konstantno odlaganje pristupnih razgovora s Unijom.

Svaki porast islamističkog terora na evropskom tlu ili Bliskom istoku vrši direktni negativni uticaj na pregovarački status Srbije, stavljajući je u situaciju da, sada ne više samo politički, već i društveno, sklopi mir sa Starim Zapadom, ne bi li usput odobrovoljila Novi.

Da li to znači salutirati ispred Kolinde? Ako pomaže, treba stati u red. Dolaze crni dani za hrišćansku Evropu, zbijanje ramena je mudra opcija.

broj komentara 14 pošalji komentar
(nedelja, 05. jul 2015, 18:05) - ceslav [neregistrovani]

strategija

izazivanja ratova i kriza niskog intenziteta kao opcija za kontrolu globalnih kretanja od strane najveći vlasnika novca tj svetske oligarhije sa sedištem u americi i eu u periodu posle hladnog rata imala je svrhe u jednom periodu ali postavlja se pitanje dali vatrogasci mogu da ugase sve požare koje pale piromani,na primer kako zaustaviti zlo zvano isil i kako zaustaviti egzodus iz sirije ,i drugih kriznih područja ali pravo pitanje koji je stvarni cilj tih koji to kreiraju

(nedelja, 28. jun 2015, 17:22) - anonymous [neregistrovani]

e, vi vidite samo primanja a troskove ne.....

uvijek kazem mojima dolje - pa tko od vas placa 2sobni stan oko 1500 $.....a u Torontu to je normalno, a ostale troskove da ne govorim.....hrana je jako skupa ako hocete da se hranite zdravo I pijete zdrave sokove a ne one umjetne pune kemikalija itd.....pogledajte cijene nekretnina koje su najvece u svijetu , u svijetu u Torontu......itd......pogledajte cijenu vrtica , osiguranja za auto itd.......

(nedelja, 28. jun 2015, 17:06) - anonymous [neregistrovani]

zapad se prosirio na Istok, ali Istok ekonomski ne napreduje.....

Istok je tu samo kao tzv tampon zona I to je to.....razvitak istoka nije bitan niti je kome u interesu.....

(nedelja, 28. jun 2015, 13:14) - Бојан Даковић [neregistrovani]

Видовдан

Лепо речено. Нити ће нам живот бити цвеће, а неки ћемо се и вратити. Свако нека узме пар стотина грађана и нека направи људе од њих. Па ћемо бреме нације пренебрегнути. Гледајмо себе и подигнимо своју личност, а то значи будимо носиоци породице. Када у породици влада хијерархија и поштује се Божја реч, благостање је у кући. Пита ли се ико од Вас како смо ту где смо?

(nedelja, 28. jun 2015, 12:55) - Bobo [neregistrovani]

Briljantno Vesna!

Radujem se svakom novom textu. Bravo.

(nedelja, 28. jun 2015, 12:28) - milan [neregistrovani]

Zapad

Ako usporedim Zapad i Srbiju pa i Republiku Srpsku, daleko
veće mogućnosti za razvoj i napredak imate od Zapada.I šta
je onda u pitanju? U glavama.

Imam nećakinju u Švajcarskoj sa dvoje dece i mužem. Radi
kao instrumentarka u bolnici. njena mesečna plata je 6.000
švajcarskih franaka. Bogastvo po našim shvatanjima.

Ali, ona kao i njen muž sve te pare dobiju prisilno na svoja
dva računa. Sve ukupno oko 12 hiljada švajcarskih franaka.
Tamo joj banka preko prisilnog trajnika obustavi odmah po
primitku plate za vodu, elektriku, televiziju, internet, porez,
stanarinu, troškove prvo za dečje obdanište a posle za
školu... I, šta mislite, koliko njima ostane? Približno za
hranu i skoro ništa više. Čak imaju probleme sa onim
troškovima, koje banka ne kontroliše kao servisiranje te
registracija automobila i slično. Nema nikakve šanse da
tamo uštedi i kupi stanovanje ili ne daj bože, sagradi
kuću.

Dakle, jednostavno i jasno. 12 hiljada švajcarskih franaka
je za nju isto kao u Srbiji 1.200 EUR. Država se pobrine
da joj od toga ostane samo za hranu i još neka malenkost.
Dali je nešto tako izvodljivo i u Srbiji, odlučite sami.

(nedelja, 28. jun 2015, 11:31) - milan [neregistrovani]

Dioba

Zapad ni sam već ne zna, šta se sa njime dogadja. Polako
ali sigurno kreću ka "zapadu elite" i "zapadu donjeg doma"
ili "Zapadu prve brzine" i "Zapadu druge brzine."

Sve su to samo neke metafore da se nešto kaže i da zbog
toga ispadneš pametan. Niko protiv zapada nema ništa ali
on sam ima protiv sebe a posebno protiv preostlog sveta a
tog "preostalog sveta" je više od dve trećine.



(nedelja, 28. jun 2015, 11:01) - Dragan [neregistrovani]

vavilon

JevRopska unija je savremeni Vavilon Ne može se ništa valjano izgraditi na trulom temelju

(nedelja, 28. jun 2015, 09:18) - anonymous [neregistrovani]

4713 godina

Ta zuta rasa koju spominjes je ove godine proslavila 4713 (ili 4652) Novu Godinu (pisane civilizacije). Objasni zasto ona donosi kraj civilizacije. Cini mi se covjece da imas neki problem ili zivis u nekoj civilizaciji koja kratko gleda.

(nedelja, 28. jun 2015, 09:16) - anonymous [neregistrovani]

da li je bas tako?

lepo srocen tekst, odlicna analiza odnosa na Zapadnom "polu" ali, da li je bas sve u detalje tako....?
Uocljivo ja da u ovom tekstu Istok dobija ulogu "pasiva" tj.ne pita se nista i ne deluje nikako.
To nije logicno pa nije ni moguce!
Situacija "na terenu" se menja veoma brzo i cesto incidentno pa i reakcije mogu biti incidentne!
Mislim da je rano izvlaciti neke nove zakonitosti tog Novog Zapada jer prave kohezije jos nema sem one koja lici na dogovor pljackasa banke pred akciju. Tek kada se udje vidi se postoji li kakav trik i od strane obezbedjenja!
Da li zaista treba stati u red pred Kolindom Grabarevic? Onda znaci da posaljemo i mi delegaciju u Bleiburg?
Ja ne bih, hvala! Vec sam sit!
Takodje, ne mogu da se slozim sa necijom opaskom da je Vladavina "Zute rase" kraj civilizacije!
Pitajte obicne ljude koji trguju sa Kinom, putuju tamo, stvaraju imetak, poznanstva pa i brakove, sta oni misle o tome! Sirenje 5000 godina stare civilizacije ne moze biti njen kraj! Nelogicno!