Zastava Konfederacije, nikada zakopana ratna sekira

Vek i po nakon američkog Građanskog rata, desetine hiljada ljudi u glavnom gradu Južne Karoline, Kolambiji, tražili su skidanje zastave Konfederacije koja se vijori iznad zgrade parlamenta. Nisu sami. Ne samo da ih je veliki broj političara i poznatih ljudi podržao, već je i najbitniji faktor, guvernerka Niki Hejli, uputila zahtev parlamentarcima da izglasaju njeno spuštanje.

Osim u Južnoj Karolini, američki mediji su preneli da je i u Misisipiju podneta inicijativa za uklanjanje konfederacijskog simbola sa zastave te države, koja jedina od svih pedeset država i dalje na svojoj državnoj zastavi ima plavi južnjački krst na crvenoj podlozi.

Američki predsednik Barak Obama bio je jedan od prvih koji su otvoreno zatražili uklanjanje južnjačke zastave.

"Tačno je da zastava nije izazvala ubistva. Međutim, kao što mnogi ljudi priznaju, ta zastava je oduvek predstavljala mnogo više od ponosa. Za mnoge, belce i crnce, ona je podsetnik sistematske represije i rasnog pokoravanja. Uklanjanje zastave sa državnog parlamenta neće biti akt političke korektnosti, niti će biti uvreda časti vojnika Konfederacije. Jednostavno, to će biti priznanje da je stvar za koju su se borili, a to je ropstvo, bila pogrešna", rekao je Obama u govoru na sahrani sveštenika Klementa Piknija, koji je bio jedna od devet žrtava masakra u crkvi u Čarlstonu.

Zašto su zastava i južnjački simboli sporni? Kroz srce Ričmonda, prestonice Virdžinije, proteže se Spomen-avenija. Statua generala Tomasa Džeksona, poznatog pod nadimku "Stounvol" (Kameni zid), uzdiže se šest metara nad ulicom. Uz njegov tu su i spomenici Džefersonu Dejvisu i Džebu Stjuartu. Naravno, i generalu Robertu Liju na samom ulazu u aveniju.

Prema istraživanju Univerziteta Prinston Aspects of Labor Economics, neposredno pre izbijanja Građanskog rata, u Južnoj Karolini crni robovi su prodavani prosečno za 1.200 dolara. Oni sa određenim veštinama, poput kovača, koštali su i po nekoliko hiljada dolara. Neretko se dešavalo i da budu prodavani u gomilama, a ne pojedinačno.

Baš zbog ovako nečovečnog tretmana, ideja da su se "Stounvol" Džekson, general Li i njihovi saborci borili za slobodu je izvitoperena revizija istorijskih činjenica.

Uprkos tome, njihovi spomenici se nalaze u gradovima, a njihova imena nose škole i ulice širom SAD. Za sve to vreme patnja robova i njihovih potomaka marginalizovana je i o njoj se retko pričalo. Zastava Konfederacije otvoreno se propagirala kao simbol ponosa, a nikako kao simbol mračnih vremena.

Ali ona svakako predstavlja više od toga. Na kraju krajeva, za Dilana Rufa, koji je sat vremena mirno sedeo u crkvi u Čarlstonu pre nego što je izvadio oružje i ubio devetoro ljudi, ona je predstavljala mnogo više od nevinog simbola južnjačkog ponosa. 

Zastava koja se vijori u Ričmondu, Kolambiji i mnogim drugim gradovima na jugu SAD zapravo nije originalno obeležje Konfederacije. I ne samo da nije originalna, nego nije nikada bila zvanična zastava Juga.

Kako je nastala?

Prva južnjačka zastava zvala se "Stars and Bares" (Zvezde i pruge, ali ne "Stars and Stripes") i nastala je 1861. godine. Imala je belu prugu između dve crvene. U gornjem, levom delu nalazio se plavi kvadrat sa sedam zvezda koje su predstavljale sedam pobunjeničkih država – Južnu Karolinu, Misisipi, Teksas, Alabamu, Floridu, Džordžiju i Luizijanu.

Sličnost sa zastavom Unije uzrokovala je da je često podsećala na nju, pa je ubrzo odlučeno da se promeni dizajn – bela zastava sa plavim krstom sa belim zvezdama na crvenom polju u gornjem, levom ćošku. Nazvali su je "Stainless Banner" (Neuprljani barjak).

Međutim, postojao je problem. Kada vetar ne bi duvao ili u haosu bitke, zbog velike bele površine simbol u ćošku bio je teško uočljiv, pa je više delovala kao bela zastava za predaju. Ubrzo je po treći put promenjena. Na kraju bele površine dodata je crvena pruga i nazvana je "Blood Stained Banner" (Krvlju obojeni barjak).

Ipak, ni ona nije zaživela pošto se rat ubrzo završio. Dok kontroverzna zastava u prestonici Južne Karoline nikada nije bila zvanični simbol Juga, ona je bila borbeni amblem nekoliko južnjačkih vojnih jedinica, od kojih je najznačajnija bila armija Severne Virdžinije generala Roberta Lija.

Gledajući na nju kao simbol podele u Građanskom ratu koji je izgubio i u želji da istinski doprinese pomirenju Unije i Konfederacije, čak se i legendarni južnjački glavnokomandujući general distancirao od svog ratnog barjaka.

"Mislim da je mudrije da ratne rane ne ostavljamo otvorenim", napisao je Li nakon rata u pismu u kom je odbio poziv spomen-udruženja Getisburške bitke. Na njegovoj sahrani nije se vijorila nijedna zastava.

Ropstvo kao motiv za otcepljenje

U deklaracijama secesije od Unije, skoro sve južnjačke države otvoreno su navodile ropstvo kao jedan od glavnih razloga njihove želje za otcepljenjem.

"Rastuće neprijateljstvo država prema instituciji ropstva dovela je do zanemarivanja njihovih obaveza", navedeno je u deklaraciji Južne Karoline, dok je Misisipi otišao korak dalje: "Naša pozicija je temeljno identifikovana sa institucijom ropstva – najvećim materijalnim interesom čovečanstva".

"Na osnovu principa koje su najavili Abraham Linkoln i njegove kolege, može da se pretpostavi kako će vlast biti obavljana u budućnosti. Izbor gospodina Linkolna označava inauguraciju novih principa i nove teorije vladavine, pa čak i sunovrat ropstva. Zbog toga, izbor gospodina Linkolna ne može se smatrati nikako drugačije nego objava rata Jugu", ističe se u deklaraciji Alabame, dodajući da se sve to radi "u korist pobuda polucivilizovanih Afrikanaca".

I ostale države su takođe u prvim rečenicama dokumenata o ocepljenju navele da je ropstvo fundamentalni princip tih država.

Zaborav i ponovno pojavljivanje

Nakon krvavog Građanskog rata, u kom je poginulo oko 700.000 ljudi, simboli Konfederacije su mahom zaboravljeni i retko isticani u javnosti.

Jug je prihvatio poraz i ropstvo je na papiru ukinuto. Ali je praksa eksploatacije crnačkog stanovništva nastavljena.

Široko rasprostranjena segregacija i dalje je bila duboko ukorenjena u društvu. Ne samo na jugu, već i u ostalim delovima SAD.

Kada je borba za građanska prava crnaca počela da uzima maha 40-ih godina 20. veka, zastava koja je od Građanskog rata korišćena samo na komemoracijama južnjačkih vojnika, ponovo je počela da dobija na popularnosti.

Prvo zvanično pojavljivanje bilo je 1948. godine, kada se Strom Turmond, član novooformljene stranke takozvanih Diksikratsa, kandidovao za predsednika. Turmonda, poznatog po stavu o belačkoj nadmoći, glasači su na mitinzima dočekivali sa američkim zastavama, ali i sa zastavama Konfederacije.

Džordž Volas, koji je četiri puta bio izabran za guvernera Alabame (između 1963. i 1987. godine sa prekidima) i njegova žena Lorlin, takođe guvernerka jedan mandat, otvoreno su podržavali segregaciju.

"U ime najboljih ljudi koji su hodali ovom planetom, podvlačim crtu i bacam rukavicu pred noge tiraniji. Segregacija sada. Segregacija sutra. Segregacija zauvek", rekao je Volas na svojoj inauguraciji 1963. godine.

Kako je vreme prolazilo, i kako su se prava crnačkog stanovništva sve više proširivala, tako je i upotreba južnjačkih amblema sve više uzimala maha.

Zastava je polako ulazila i u popularnu kulturu. U filmovima i serijama, poput The Dukes of Hazzard, bila je čest motiv. Simboli Konfederacije često se mogu videti na nastupima muzičara poput Kida Roka, Teda Nudženta i Toma Petija. Tokom sedamdesetih hiljade ih se vijorilo na koncertima grupe "Lenard Skinard", ali se ta grupa kasnije distancirala od južnjačkih simbola.

Međutim, iako je poslednjih decenija promovisana kao nevini simbol južnjačkog ponosa, mnogi stanovnici SAD videli su je kao bolnu ali i opasnu relikviju prošlosti, koja propagira vrednosti koje nikako ne mogu biti opravdane u modernom vremenu.

Za Afroamerikance ona predstavlja simbol mržnje, segregacije i tlačenja. Da čitava situacija bude još neverovatnija, vremenom su u mnogim gradovima SAD, ulice i škole ponele imena južnjačkih generala. Istih onih koji su se borili da njihovi preci ostanu u lancima i rade na plantažama pamuka.

Osim toga, protokom vremena, mnoge grupe koje su zagovarale belačku supremaciju, kao i zloglasni Kju-kluks-klan, usvojili su zastavu Konfederacije kao uobičajeni rekvizit.

"Svi simboli su specifični po tome što su višeznačni i bude različite reakcije. Ipak, zastava Konfederacije je jedinstvena po svojoj moći i sposobnosti da probudi strast kod svih strana, a količina različitih tumačenja njenog značenja čini je jedinstvenom u američkoj istoriji. I ne samo u SAD. Viđao sam je i u Evropi, gde je postala simbol pobune", ističe za Vašington post Džon Koski, autor knjige The Confederate Battle Flag: America's Most Embattled Emblem.

Bil Feris, osnivač i direktor Centra za studije južnjačke kulture na Univerzitetu Misisipi, naveo je u intervjuu za Bi-Bi-Si da je zastava bila zaboravljeni ratni simbol sve dok pokret za ljudska prava nije počeo da uzima maha 50-ih godina, kada su je Kju-kluks-klan i druge grupe, koje su pružale otpor desegregaciji, iskoristile kao simbol i oruđe za mobilizaciju ljudi.

Ipak, on smatra da će praksa isticanja južnjačkih obeležja zamreti.

"Jug se menja. Sve je brojnije nebelačko stanovništvo i sve raširenija loša konotacija južnjačkih obeležja kod belaca. Možete biti sigurni da u njihovom svetu za zastavu Konfederacije nema mesta", zaključuje Feris.

Američki Građanski rat je završen. Jug i ideja bele supremacije je izgubila. Mnogi to ne žele da prihvate, a zastava i drugi simboli Konfederacije služe im kao negacija istorije – da crnci od rada na poljima pamuka nisu stigli i do Bele kuće.

Mnogi belci, što se jasno videlo iz primera Dilana Rufa, veruju u izvitoperenu verziju istorije. Da Jug nije izgubio, odnosno da bi još mogao da pobedi. Ipak, tragedija koja se desila u Čarlstonu poslužila je kao katalizator neophodnih promena – da je došlo vreme da Jug konačno spusti zastave i da se zauvek zakopaju ratne sekire.