Kamelot u bavarskim Alpima

Dva predsednika – američki Obama i francuski Oland, i pet premijera – nemačka Merkelova, britanski Kameron, italijanski Renci, japanski Šinzo Abe, kanadski Harper, potpomognuti vrhuškom EU – predsednikom Saveta Tuskom i šefom Komisije Junkerom, do ponedeljka će raspravljati o otvorenim geostrateškim ranama današnjice, od Ukrajine pa nadalje.

Ima li velika zapadna sedmorka legitimitet da u svoje ruke uzme poslove sveta? Na to pitanje ima više odgovora, i svi su dobri.

Prvo, kada bi se iz grupe "izbacile" Kanada i Italija, a ubacile Kina i Brazil, onda bi se, mereno po bruto ekonomskom proizvodu, zaista radilo o sedam trenutno najbogatijih država sveta, ekonomskim i političkim divovima planete.

Moralno i teoretski, Velika sedmorka ima svako pravo da se okupi na godišnjim samitima, izrazi zabrinutost nad stranputicama sveta i razgovara o alternativama. Preduslov bi bio da se pre svakog susreta na vrhu održavaju kvalifikacije, slično kao što se organizuje polufinale za Pesmu Evrovizije. U slučaju G-7, te promene ionako ne bi bile drastične, budući da pod znakom pitanja obično stoje jedno do dva mesta na kraju liste.

Ali, tu već nastaju ozbiljniji problemi s legitimitetom. Do pre godinu i po, ta grupa se zvala G-8 i u njoj je član bila i Rusija, koja se, u duploj potvrdi svog statusa, i inače nalazi na osmom mestu po visini bruto ekonomskog proizvoda (po kupovnoj moći čak na šestom). Izbacivanjem Rusije iz tog formata, napuštena je ne samo dobra politička praksa Velike osmorke već i demonstrirana politička osvetoljubivost Velike sedmorke.

Izbacivanje Rusije je do kraja razotkrilo interni integrativni mehanizam G-7: do tada se verovalo da tu, sažeto rečeno, ekonomija govori politici šta treba da radi.

Sad je, međutim, očigledno da imamo posla sa formulom u kojoj politika naređuje ekonomiji kuda se ide. Treba li posebno podsećati da su komunističke planske privrede zbog toga izgubile Hladni rat?

Elmau, Elmau, jesi li Hellmau?

Među 35.000 demonstranata koji su se u četvrtak okupili u Minhenu, i u subotu u Garmišu (pet puta manje), razlozi za kritiku se kreću čitavom dužinom političko-ekonomske klackalice, koja je od samog početka karakteristična za grupu G-7/G-8.

Većina demonstranata doživljava G-7 kao komandnu centralu neoliberalizma, globalnu vladu negativne utopije, iza njih odmah dolaze oni koji kritikuju izbacivanje Rusije; a zatim oni koji protestuju nad infantilnom neodgovornošću najmoćnijih ljudi današnjice.

"Kao uvređena deca izbacuju se iz igraonica", žali se pred kamerom jedan demonstrant, dok drugi nosi transparent s natpisom "Hellmau", a treći ismeva zbog činjenice da je policije "više nego na paradi u Moskvi".

"G-7 bez Putina – ogromna greška", komentarisao je novinar nemačkog Špigla Štefan Kuzmani početkom prošle nedelje, pitajući se kakav je to skup najmoćnijih bez trenutno najvažnijeg gosta.

Špigl nikada nije spadao u simpatizere ruske politike, ali, kako istovremeno nikada nije preuzeo ni plačljivo-patetičnu notu dobrog dela evropskih medija o "prozapadnom", "nedužnom", sve u svemu demokratsko-liberalnom Kijevu, tekstovi tog lista su često svrstavani u kategoriju "Razumevača Putina", pa tako i spomenuti komentar.

Opisujući kako se javnost obračunava sa "Razumevačima Putina", Kuzmani duboko zapada u ironiju: Helmut Šmit smatra da je Putina trebalo pozvati? Ma ko je on, stari odžak obavijen duvanskim dimom! Istočni odbor Nemačke privrede (OA, predsednik Ekhart Kordes) takođe? Ma ko su oni, banda poslovnih ljudi kojima je samo profit u glavi, briga njih za međunarodno pravo! Matijas Plazek (SPD, šef Nemačko-ruskog foruma) misli isto? Šta on zna, komunjara s logorejom! Tomas Švarcenberger (CSU) kaže da bi rado pozdravio Putina u svojoj opštini? Ma ko je on, provincijski gradonačelnik Krina (Krün), alpskog gnezda ispod rekreaciono-hotelskog kompleksa Elmau! Umesto da bude srećan što su mu uoči samita asfaltirali ulice, popravili vodovod i podigli nove predajnike za mobilnu telefoniju, ukratko, okrečili opštinu, on se petlja u politiku!

Kuzmani dobro opisuje atmosferu verbalne agresije koja se podiže čim neka osoba na javnoj sceni izrazi svoje neslaganje s politikom sankcija. Kroz nepoštenu zamenu teza – ko nije za sankcije, taj je za Putina – konstruisana je delotvorna medijska klopka: niko ne može da dovede u pitanje modalitete kaznene politike prema Rusiji a da se istog časa ne dovedu u sumnju njegov moralni integritet (kupljen!), intelektualni kapacitet (neprosvećen!) i iskrena dobronamernost (zaveden!).

Kako je to odjednom solidarisanje s režimom sankcija protiv Moskve postalo demonstracija političke zrelosti, test koji svaka odrasla, za politiku prosečno zainteresovana osoba mora da položi, da bi joj se atestirala uračunljivost?

Ispod Špiglovog komentara čitaocima je ponuđeno da daju svoje mišljenje o pozivanju ili nepozivanju Putina u Elmau: skoro 80 odsto smatra da je Putina trebalo pozvati na samit, 18 je zadovoljno što nije. Ostalima je svejedno.

Ujedinjeni protiv rezistentnih bacila

Pozorišni kvaliteti političke scene su istovremeno i najbolje i najgore strane politike kao profesije, kao ekonomske grane ili kao vojnog šefa u demokratijama. Elmau se potpuno uklapa u takav model atraktivne politike, on je, štaviše, zbog visine sredstava odvojenih za organizaciju samita (80 miliona evra Federacija, 130 miliona Bavarska, 10 miliona Opština Krin), sastava gostiju (Merkelova i Obama opušteni na nedeljnom branču u seoskoj gostionici) i dobro vaspitanih demonstranata (čak ih je i policija pohvalila, pišu nemački mediji) glamurozniji od drugih sličnog tipa.

"Misliti na sutra, delovati zajedno", moto je ovogodišnjeg samita G-7, šestog u nemačkoj organizaciji (Bon 1978. i '85, Minhen 1992, Keln 1999. i Hajligendam 2007). U situaciji kada medije i javnost najviše zanima ko nije pozvan na sastanak, fraza "delovati zajedno" postaje borbena pesnica delovanja protiv nekoga.

Nije jasno na koji način Velika sedmorka u tom sastavu namerava da vodi poslove sveta, "kada se bez Rusa praktično ne može rešiti nijedan problem širom globusa, bez obzira na to da li je reč o klimatskim promenama, terorizmu, atomskom oružju, konfliktima u Siriji, Iraku ili na Bliskom istoku?", piše Špiglov komentator, dodajući u narednoj rečenici "...a ni Ukrajini se na taj način ne pomaže".

Zašto se ukrajinska kriza ne spominje u istom dahu sa ostalim globalnim krizama i ratovima? Jednostavno – zato što intelektualno poštenje zahteva priznanje kako je ona regionalni a ne svetski problem, i da iza nje ne stoji borba za "univerzalne vrednosti", kako tvrde zagovornici sankcija, već različite interpretacije vrednosti unutar koncepta liberalne demokratije.

Ukrajinska kriza kao eksponent "univerzalnih vrednosti"? Poslednji pravi talas širenja univerzalnih vrednosti opisao je Maks Veber pre sto godina u čuvenoj studiji o duhu kapitalizma i protestantskoj etici – posle toga "univerzalni" su još samo tehnologija, farmerke i Holivud.

Iako neke motivacione parole sa internet stranice samita G-7 u Bavarskoj izgledaju kao da ih je pisao Danojlićev Dobrislav na protrčavanju kroz Jugoslaviju ("ujedinjeni protiv rezistentnih bacila"), ne treba smetnuti s uma da su ljudi okupljeni u Elmau dovoljno moćni da pokrenu stvari, diktiraju tempo sveta.

Nemački mediji pišu da će Obama iskoristiti nedeljni branč – "Brotzeit" po bavarskom – u gostionici u Krinu ne bi li Merkelovu uverio kako je u ime univerzalnih vrednosti esencijalno da sankcije protiv Rusa, koje ističu u julu, ostanu i dalje na snazi. Sa svoje strane, Merkelova će opušteno druženje iskoristiti da zamoli prijatelja da ne bi neko od njegovih slučajno spomenuo pred novinarima da takozvani "no-spy agreement" između Nemačke i SAD, čije je skoro potpisivanje bio veliki predizborni adut stranke Angele Merkel CDU u kampanji 2013, nikad nije postojao.

Ali iznad svega i pre svega, kad god kažu Krin, misliće na Krim.