Strategija EU - Albanija napolju, Srbija unutra

Ukrajinska kriza je prebrođena, barem što se tiče Evropske unije. Neobično u čitavoj situaciji je to da se ruski predsednik Vladimir Putin pojavio u ulozi spasioca evropske budućnosti, tako što je od EU preuzeo problem kome ona nije dorasla, a da se ne dotetura na rub ekonomske propasti.

Da li su politički stratezi u Briselu svesni ironije te situacije? Da li možda tek sada, ili sada opet, vide paralelu sa spektakularno neuspešnom integracijom Rumunije i Bugarske u politički, ekonomski i pravni sistem evropskih spojenih sudova? Da li povremeno pomisle kako bi bilo zgodno da im Moskva otkupi i Grčku?

I zato su dramatični događaji iz i oko Kijeva izoštrili optiku EU prema pitanju vlastitih gabarita, geografskih granica i kulurološki motivisanih razgraničenja.

Čitav taj paket evropske redefinicije kolektivnog identiteta i podizanja ograda je naravno privremeni, kao što je u istoriji ionako sve privremeno, jedino što su poslednice trajne.

Konkretno, to u ovom slučaju znači Albanija napolju, Srbija unutra; prvo poluvreme.

Budućnost nagrađuje hrabre

Prvi put nakon dugo vremena, kada se činilo da sve igra protiv Srbije - čak često i ona sama - jedna šira evropska politička konstelacija "radi" u njenu korist, i to i bez njenog direktnog angažmana.

"Evropska vrata za Albaniju ostaju zatvorena", komentari su austrijskih i nemačkih medija, pri čemu su Nemci spremniji da albansku čašu vide kao na pola punu, a Austrijanci na pola praznu.

Kao evropska zemlja sa orgomnim stepenom korupcije, organizovanog kriminala i nefunkcionalnog pravosuđa, Albanija je na prošlonedeljnom samitu evropskih lidera kažnjena daljim uskraćivanjem statusa kandidata.

Paralelno s takvim tvrdim stavom u odnosu na Albaniju, Srbija je u postupku naizgled samorazumljive lakoće "dobila datum", odnosno jasnu perspektivu ulaska u EU. Ni Berlin ni London ne vide više razloga da sa svojih moralnih osmatračnica dvostrukih standarda guraju Beograd u dalju evropsku apstinenciju.

Na taj način je stvorena vrlo zanimljiva regionalna, potencijalno evropska situacija, koju ovdašnji mediji ne formulišu do kraja, a diplomatska zajednica samo u nagoveštajima.

Ako je trenutna formula "Albanija napolju, Srbija unutra" - šta to konkretno znači za Kosovo, koje se trenutno bori za sporazum o pridruživanju EU?

Evropska disfunkcionalna porodica

Formalno gledano, evropske procedure imaju svoj određeni vremenski tok, ali svi poznavaoci Unije znaju da ona u ključnim momentima, na dramatičnim raskršćima, reaguje "iz stomaka", odnosno emotivno, a tek u drugoj liniji administrativno-pravno.

Evropska unija je u suštini jedna velika porodica - istina disfunkcionalna, među sobom posvađana, familija letećih koalicija i adolescentskih podmetanja - ali svejedno grupa blisko povezana kulturom, istorijom i relativnim blagostanjem, barem u odnosu na dobar deo sveta.

Ulazak u "porodicu" je stoga podjednako interesni i emotivni čin - neko te mora uvesti unutra, stajati iza tebe, zaleći za tebe, na neki način garantovati da nećeš praviti probleme na porodičnim svadbama, rođendanima i sahranama. Naječešće je to neki "regionalni" prijatelj.

Ko je u tom smislu kosovski regionalni prijatelj?

Evropske perspektive Prištine teku ili preko Tirane, ili preko Beograda. Grčka neće mrdnuti prstom da Prištini olakša EU inicijaciju, Italija možda i bi da se ne guši u vlastitom haosu, ali sada je i ta alternativa van igre.

Sa Albanijom napolju, Prištini ostaje samo Beograd.

Beograd - evropski "advokat" Prištine

S jedne strane Beograd se oseća u moralnoj obavezi prema delu Kosova, s druge strane Priština ide dalje samo uz i preko evropskog Beograda - Srbija i njena odbegla provincija izgleda nikako da do kraja sprovedu razdvajanje od stola i postelje.

Nije sporno da od takve vrste zavisnosti Beograd profitira više od Prištine, ali na dugi rok to bi opet značilo da Beograd preuzima niz političkih i moralnih obaveza prema Kosovu, na sličan način kao što je to činio u Jugoslaviji (poslednjoj pravoj, ne Miloševićevoj).

Da li Beograd to može, i ako može, da li hoće?

Formula "Albanija napolju" pokazuje elemente presedana i u slučaju Bosne i Hercegovine. Pri tome je dejtonska Bosna u situaciji da bira put prema EU ili preko Zagreba, koji je već u EU, ili preko Beograda, koji bi relativno brzo - četiri godine - mogao biti član evropske institucionalizovane porodice.

Zagreb neće direktno ometati Bosanske EU šanse, ali iz više razloga neće mrdnuti prstom da ih zaista i pomogne. U isto vreme će Republika Srpska kroz saradnju s Beogradom voditi politiku substitucije, odnosno zamenske evropske politike.

Srbiji definitvno nije dat luksuz da u Evropsku uniju ulazi sama za sebe, ona očito ulazi i za druge - logika situacije je gura u tu poziciju. Da li će joj se to uvek sviđati je druga stvar.

Nervozni komentari u kosovskoj štampi dokazuju da je Priština refleksno shvatila sve političke posledice formule "Albanija napolju". Preko Beograda u Evropu - to svakako ima svoju cenu.

Iz beogradskog ugla taj se modus zove "sa Prištinom u Evropu" i takođe ima svoju cenu. Dobra stvar po Srbiju je da je ona tu cenu već platila.

Ukrajina za Srbiju?

Kroz bečku diplomatsku zajednicu kursiraju i nagoveštaji da unutrašnja logika ad hok situacije nije tek tako stvorena, već jednim delom usmeravana.

Rusija i Evropska unija su, prema tome, prošle kroz neku vrstu dogovora, ili trampe - Ukrajina Rusiji, Srbija Evropi. Ukrajina tako ostaje u ruskoj zoni uticaja, dok Srbija hvata direktan priključak sa vremenom njenog prvog značajnijeg otvaranja prema Evropi oko Berlinskog kongresa 1878. godine.

Šta je neobičnije - da bi Evropljani trebalo da slave Putina kao spasitelja realno mogućeg i ekonomski isplativog koncepta Evropske unije, ili da bi se na srpskim hit listama uskoro mogao vrteti prepev hrvatskog šlagera iz 1992. "Danke Deutschland"?

Naprotiv, to da je Srbija zauzela čvrstu poziciju na evropskoj trasi, nije ni najmanje neobično.