Der Spiegel: Tvrdoglavost, glad za moć, egoizam

U slučaju kiparske krize, Nemci su pokazali koliko su moćni, ali niti tu moć upotrebljavaju za prave ciljeve niti se snalaze u situaciji svoje narasle snage. Kiprani su želeli da svoje male štediše vežu u program spasavanja banaka – Nemci su odbili taj scenario. Nemci su insistirali na svojim principima krivice i kazne.

Čitavoj Evropi, ma čitavom svetu, zastao je dah. Sigurnost štednih uloga, Merkelina obećanja, svejedno: Kada ste u dilemi treba pustiti obične ljude da iskrvare? Ne dolazi u obzir.

Tako je taj plan skinut sa stola. Novi plan ima drugu ciljnu grupu – neka krvare bogati Rusi. Ovako ili onako, šteta je već učinjena, poverenje uzdrmano. Koliko još uopšte vredi reč Angele Merkel? Primer Kipra pokazuje da se Evropa ne može pouzdati u Nemačku.

Na svu sreću, Evrogrupa ipak se usudila da povuče pravi potez: sitne štediše su spasene, jedna banka poslata u bankrot, druga u patuljke.

Prošlonedeljna drama, međutim, dobro se uklopila u aktuelnu evropsku sliku: neodgovorni bankari proigravaju poverenje bogatih perača novca, kad ne znaju šta dalje, odlaze da kukaju kod političara, koji im onda pomažu koliko god mogu. Sve na račun običnih ljudi, kojima fale i sredstva i uticaj da se sklone pod neku sigurnu strehu. A sve to odvija se pod nemačkom dominacijom!

Bio je to znak, a znakove treba znati čitati. Nemačka premijerka dopušta sebi i Nemcima luksuz bavljenja samim sobom. Slikovito, to je luksuz buljenja u vlastiti pupak! Istorijska iskustva su zaboravljena. Postaju relevantna jedino za televizijske večeri dok zamotani u ćebe gledamo seriju Naše majke, naši očevi, kako nam bliža i dalja rodbina u Trećem Rajhu posrće iz jedne moralne greške u sledeću.

Ali to nema nikakve veze s današnjicom. Kao već dvaput u našoj novijoj istoriji, opet Nemci puštaju da ih uvlače u sve dublji konflikt sa susedima. Bez obzira na troškove i sa jednim jedinim ciljem koji budi strah i jezu – političke dominacije Nemačke na Kontinentu.

Merkelina ideja evropske integracije izgleda ovako: Evropa se mora pokoriti Nemačkoj.

Ko misli da je okružen idiotima

Dok se zaoštravala kriza oko Kipra, odjednom je postala vidljiva osnovna nota nemačke politike – tvrdoglavost. Ta tvrdoglavost brani se kao principijelnost, dok se, u stvari, samo radi o vrsti samovolje.

U svojoj evropskoj politici, Merkelova je napustila sve zapadnonemačke tradicije, čak je u tome bila jednako brutalna, kao kada se radilo o gaženju tradicija vlastite partije.

U leto 2011, Merkelin savetnik za evropska pitanja Nikolaus Majer Landrut napravio je jednu političku skicu, na neki način joj "nacrtao" problem: sve što se nalazi u odgovornosti Brisela funkcioniše i cveta. Sve za šta su odgovorne nacionalne države boluje i propada. Logika je nalagala: prenesimo na Brisel više moći. Merkelova je odlučila upravo suprotno.

Pod Angelom Merkel Evropa nacionalnih država diže glavu. Bivi premijer Helmut Šmit upozorava, a niko ne sluša: "Naš Ustavni sud, Nacionalna banka i kancelarka Merkel proglasili su se, na užas naših suseda, centrom Evrope."

Po njemu, jedan deo javnog mnjenja u Nemačkoj formiran je u snažnom "nacionalno-egoističnom duhu". Čovek koji je preživeo rat neće olako upotrebiti tu kovanicu – nacional-egoista!

Zato što su glasali protiv plana za razvlašćenje koji su im nametali spasioci evra, nemački Bild parlamentarce iz Nikozije nazvao je "idiotima s Kipra". Ali onaj ko misli da je okružen idiotima najčešće je i sam idiot.

Evrokonflikt sve više se otkriva kao konflikt oko nemačke dominacije u Evropi. Na prvi pogled, reklo bi se da je sve to ekonomija. Na drugi, vidi se da je reč o politici moći: Nemci okivaju evropske narode okovima dugova.

"Ako nas istorija nečemu uči, onda tome da nema bolje metode braniti i moralno opravdavati odnose zasnovane na nasilju nego ih zamotati u verbalitet krivice i krivnje  – pre svega, zato što se tako stvara privid da je žrtva ta koja nije u pravu", pisao je američki etnolog i aktivista pokreta "Okupiraj Volstrit" Dejvid Gerber.

Vređanje podređenih

Kao i uvek u istoriji, podređeni se psuju i vređaju. Ko ima dugove – kriv je. Dugovi i krivica treba da imaju istu reč. S jedne strane, to ovde otvara prostor za optužbe, s druge, za samosažaljevanje.

"Bez nemačkih garancija, nema pojasa za spasavanje. Ali upravo nas Nemce, koji pomažemo na sve strane, kritikuje u kriznim zemljama – otvoreno nas mrze. Kancelarku nam slikaju sa Hitlerovim brkovima, cepaju se nemačke zastave, neprijatelji smo koji su krivi za sve zlo", izletelo je nedavno konzervativnom komentatoru Hugo-Miler Fogu.

Taman ono što nam treba za kafanske diskusije! Svejedno da li su to kafane u kojima se skupljaju proleteri ili profesori, pre svega oni iz nove desničarsko-populističke partije "Alternativa za Nemačku", partije koja bi mogla slaviti briljantne uspehe na skorim izborima za nacionalni parlament.

U stvari, sve to je samo laž. Nisu Nemci do sada plaćali samo za krizu, na njoj su i zaradili. Uštede od kamata na državne obveznice, koje je Nemačka realizovala od početka krize, samo su se u prošloj godini popele na 10 milijardi evra.

S druge strane, stoje neuporedivo viši kamatni troškovi dužničkih zemalja. To je realitet evrokrize – siromašni iz Atine plaćaju za bogataše u Nemačkoj.

Nema dominacije, Evropljani to neće dopustiti. Takvi pokušaji su u prošlosti propadali, pa ni u budućnosti ne bi bolje prošli. Još Nemci tapšu svojoj kancelarki. Trebalo bi, međutim, da ih zanima šta je rekao Žan-Klod Junker iz Luksemburga: "Ko veruje da se večno pitanje rata i mira u Evropi više nikada neće postavljati, opasno se vara. Evropski demoni nisu nestali, samo spavaju."

Prevela Vesna Knežević