sreda, 06. jan 2010, 03:00 -> 15:13
Ahmadinežad kao Milošević
Strategic Forecasting, Inc. - Stratfor
Protivnici iranskog predsednika Ahmadinežada moraće da primene metode kojima je svrgnut Miloševićev režim u Srbiji, kako bi uspeli da ga skinu sa vlasti, ocenjuje američka agencija "Stratfor". Ključni potezi te strategije su nagodba sa delovima režima i njihovo uključivanje u borbu.
Vlast u Iranu neće pasti brzo i usled talasa protesta, kako se veruje na Zapadu, nego tek kada protivnici predsednika Mahmuda Ahmadinežada primene metode srpske opozicije kojima je srušen režim Slobodana Miloševića 2000. godine, ocenila je američka agencija za strateška predviđanja "Stratfor".
U analizi agencije koju Amerikanci često zovu i "CIA u senci", se navodi da su protesti i oštre akcije iranskih vlasti protiv demonstranata naveli većinu zapadnih medija i analitičare da veruju da su spremni svi elementi za pad klerikalnog režima - "većina veruje da je pitanje vremena kada će Teheran videti promenu režima".
"Stratfor", međutim, navodi da protesti iranskih studenata nisu dovoljni i da bi opozicija trebalo da primeni metode srpske opozicije: uključivanje širih slojeva stanovništva u proteste i pridobijanje pripadnika aktuelnog režima, posebno elitnih bezbednosnih snaga.
Zapad nemire u Iranu vidi kao nastavak "obojenih revolucija" iz bivšeg Sovjetskog Saveza, poput ukrajinske "Narandžaste revolucije" 2004. godine. Opozicija u Iranu je izabrala zelenu boju, tj. "zeleni pokret".
"Čini se da su svi elementi 'obojene revolucije' u igri u Iranu: režim parija održava moć, uprkos, naizgled, krađi na izborima, dok navodno liberalna/prozapadna opozicija pokreće niz protesta koji samo naglašavaju nestabilnost i nepopularnost režima", slika je situacije u Iranu na Zapadu, navodi "Stratfor".
Država parija
Teksaška agencija, međutim, dodaje da bi analitičari sa Zapada, koji misle da prisustvuju promeni režima u Teheranu, mogli da povuku "delekovidiju paralelu" sa svrgavanjem srpskog predsednika Slobodana Miloševića 2000, u takozvanoj "Buldožer revoluciji".
Miloševićeva Srbija je, navodi se u analizi, krajem 2000. takođe bila država parija koja je odbijala da popusti u vezi sa Kosovom, na prilično isti način na koji Teheran odbija da popusti po pitanju svog nuklearnog programa.
Ako se Iran danas poredi sa Srbijom 2000. godine, onda je promena režima trebalo da se desi odmah posle junskih izbora kada su protesti bili najjači, navodi Stratfor dodajući da bi "mnogo realnija analogija bila sa Srbijom 1991. godine".
Stratfor podseća na protest 9. marta 1991. koji je predvodio lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i oštru akciju policije, kao i izlazak beogradskih studenata na ulice. Miloševićeva reakcija na proteste smanjila je motivisanost za dalje nasilne proteste, a moć je zadržavao takođe "mešavinom restrikcija i malih ustupaka".
"Istovremeno, zapadni mediji su tokom 1990-ih brkali liberalne, obrazovane prozapadno nastrojene studente na ulicama Beograda sa masovnim pokretom protiv Miloševića, prilično isto kao što su uradili s protestom na trgu Tjenanmen 1989. godine i sa Iranom danas", navodi "Stratfor".
Nagodba sa elmentima režima
Milošević je ostajao na vlasti iz dva glavna razloga: imao je široku podršku izvan Beograda i bezbednosne snage su mu bile potpuno lojalne, jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova i njegove različite paravojne grupacije.
"Srpska opozicija je na kraju primenila dve strategije koje su svgrle Miloševića: uključivanje elemenata Miloševićevog režima i nagodba sa njima", navodi Stratfor.
Uključivanje je značilo ubeđivanje fabričkih radnika i rudara iz centralne Srbije, kao i žestokih srpskih nacionalista, koji su u protestu protiv Miloševića značili više od studenta "koji su ujutro raspravljali o Platonu a uveče marširali protiv vlade".
Pored toga, navodi agencija, dobro organizovana studentska opozicija "Otpor", za svoju središnju misiju je odabrala uključivanje svih - od članova radničkih sindikata do fudbalskih huligana nacionalista.
"To je takođe značilo izbor čvrstog nacionaliste Vojislava Koštunice za kandidata na izborima 2000. godine. On je mogao da privuče više glasača od samo liberalnog Beograda i evropski orjentisanog severa Srbije", ocenjuje Stratfor.
Sa druge strane, nagodbe su značile pregovore sa "pseudo bezbednosnim snagama - elementima organizovanog kriminala koji su vodili Miloševićeve paravojne trupe poznate kao 'Crvene beretke'" i obećale im mesto u budućoj prodemokratskoj i prozapdnoj Srbiji.
"Ovi uspesi srpske opozicije su u oštrom kontrastu s Iranom danas", dodaje Stratfor i navodi da se u Iranu ne vide pokazatelji da je opozicija voljna da priključi Irance s drugačijom ideologijom.
Dogovor sa đavolom
Sve dok to ne bude slučaj, bezbednosne snage će odbiti da pregovaraju sa opozicijom, a neće promeniti stranu ni dok ne dobiju uveravanja da će i u postklerikalnom Iranu zadržati istaknuto mesto ili makar izbeći krivično gonjenje.
"To je bio 'dogovor sa đavolom' koji je srpska opozicija bila spremna da napravi oktobra 2000. Ali u Iranu u ovom trenutku, dogovor sa Islamskom revolucionarnom gardom i njenim paramilitarnim snagama Basidžima nije moguć", ocenjuje Stratfor.
Pored toga, Srbija je bila u drugačijoj geopolitčko situaciji - bila je izolovana i bez saveznika, čak i bez podrške u to vreme nejake i uzdrmane Rusije.
Takođe, pritisak Zapada na Beograd je bio neuporedivo veći nego što SAD i druge zemlje mogu pritisnuti Iran, a vojna intervencija ne bi imala iste posledice. Iran s druge stane, može na više načina uzvratiti, između ostalog pretnjom globalnoj trgovini energentima.
"Podaci sa terena u Iranu ukazuju da vladajući režim može proći kroz izvestan nivo prilagođavanja - posebno dok različite frakcije unutar klerikalnog režima manevrišu kako bi profitirale iz zbrke - ali teško da je blizu svog kraja.
Nastavak protesta nije pokazatelj njihovih uspeha, kao što nastavljanje protesta protiv Miloševića 1990-ih nije bio pokazatelj da on gubi moć", zaključuje Stratfor.
