Poslednji skeledžija na Ibru

Pedesetogodišnja Milanka Češljarac  poslednji je skeledžija na Ibru, a njeno plovilo jedina saobraćajna veza između sela Bare, nadomak varošice Ušće u Ibarskoj klisuri, i pašnjaka na drugoj strani reke.

Punih trideset godina ona spaja te dve obale i prevozi svakoga kome je to potrebno. Milanka "gazi" Ibar lako kao od šale, snažno okreće metalni točak sa zupčanicima, zateže sajle iznad reke.

Njeno stado pase na drugoj obali. Nema šanse, kaže, da ih vrati dok se ne najedu:

"Sinoć su na vrhu Rodočela i noćile. Mraka se, posebno koze, manje plaše nego vode", objašnjava Milanka Češljarac i okreće se kozi: "Vidiš kako je lepa vožnja..."

Prevozila je preko reke po svakakvom vremenu, priseća se:

"Dešavalo se i da zaledi koturača pa da sa stadom ostanem nasred vode po tri-četiri sata... Al' ja polako, ništa se ne može na brzinu."

Dešavalo se da u jednom danu reku pređe po 20-30 puta. Skela je, kaže, nekad bila praktična, kao danas gradski prevoz. I vožnja je koštala koliko danas gradski autobus, oko 100 dinara.

Nije bilo nimalo prijatno kad nam je Milanka, u rasklimatanoj korpi koja se ljuljala iznad reke, saopštila da ne zna da pliva.

Ne zna ni da vozi bicikl, ali, kaže s ponosom, skelu nikad drugom nije dala da vozi. Veruje samo sebi.

Osim nje, međutim, skela i čelična sajla duga 200 metara ovde više nikome nisu baš neophodne. Svako je otišao na svoju stranu, pa i njena deca koju je ova drevna sprava othranila.