Kumir na Ravništu

Legendu o igri šumskih vila u selu Mokra, kod Bele Palanke, oživeli su entuzijasti sa namerom da podsete Srbe na daleko poreklo. Otuda su upravo na tom mestu, podigli kip staroslovenskom božanstvu Vidu.

Književnik Dragan Jovanović, urednik "Nina", jedan je od inicijatora podizanja kipa. On smatra da je za Srbe i njihovu istoriju prethrišćanski period veoma važan:

"Naših starih bogova, čiji je vrhovni bog Vid, ne smemo da se odričemo, jer su to naši duhovni koreni i tu je temelj našeg srpskog identiteta."

Svetlana Stević, najbolji vokal za izvođenje stare srpske muzike, rekla je, nakon otpevane pesme: "Čini mi se da je ovo početak da se vratimo sebi, da se vratimo poštovanju naših predaka i veličanstvenog drevnog znanja koje smo zapostavili."

Kip na Ravništu izrađen je od hrastovog drveta i visok je 2,30 m. Autor kipa, duborezac, Zlatko Rakić, kaže da mu je trebalo dva meseca za izradu Vida: "Ja sam se samo nadovezao na ono što je  priroda stvorila i uradio ovaj kip."

Ideja organizatora skupa u selu Mokra je osnivanje Vidove akademije, koja će se baviti istraživanjem prethrišćanske materijalne i duhovne kulture. Za narednu godinu najavljen je i književni konkurs za pisce koji stvaraju na dijalektima jugoistočne Srbije.

Slovenski bog i ranohrišćanski svetitelj

Sveti Vid je jedan od najznačajnijih ranohrišćanskih svetitelja koji je u Rimu učinio mnogo čuda, među kojima i isceljenje Dioklecijanovog sina. Uprkos tome, 303. godine osuđen je na smrt i bačen u kotao s vrelim uljem. Kult Sv. Vida počinje da se širi u 6. veku, a o njegovoj popularnosti svedoče mnogobrojni hramovi koji nose njegovo ime i imena pod kojima je poznat u različitim narodima: Vitus, Gvido i Vito, Gi, Vajt, Vit i, kod Južnih Slovena, Vid. U južnoslovenskim krajevima, zbog asocijacije njegovog imena sa čulom vida, sv. Vid se smatra zaštitnikom očiju i isceliteljem bolesti i slabosti vida.

Kult Sv. Vida počinje da se širi u 6. veku, a o njegovoj popularnosti svedoče mnogobrojni hramovi koji nose njegovo ime i imena pod kojima je poznat u različitim narodima: Vitus (lat.), Gvido i Vito (ital.), Gi (franc.), Vajt (nem.), Vit kod Zapadnih Slovena i Vid kod Južnih Slovena. U srednjem veku oko 1.300 crkava i manastira poštovalo je Sv. Vida kao zaštitnika. U južnoslovenskim krajevima, zbog asocijacije njegovog imena sa čulom vida, sv. Vid se smatra zaštitnikom očiju i isceliteljem bolesti i slabosti vida.

Rimokatolička crkva proslavlja ga 15. juna. U Pravoslavnoj crkvi takođe se obeležava 15. juna po Julijanskom kalendaru (28. jun po Gregorijanskom) i pamti se kao dan na koji se 1389. odigrala Kosovska bitka. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi taj dan posvećen je Sv. Amosu, a od kraja 19. veka Sv. knezu Lazaru, kada mu se i zvanično dodeljuje narodno ime Vidovdan.

U poslednje vreme popularna je teorija da taj dan nije direktno povezan sa Sv. Vidom, već sa slovenskim bogom Svetovidom ili Svantevitom. Sve to upućuje na zaključak da je kult poštovanja staroslovenskog paganskog božanstva Svetovida zamenjen kultom Sv. Vida.