Lepo selo Kruščica

Iako više nije opštinski centar, Kruščica iznad Arilja i dalje se izdvaja od svih okolnih mesta: kolačići koji se tu prave u prestonici se predstavljaju kao mogući brend, ribnjaka ima gotovo više nego reke, a stolar Jezda kaže da mu je 87 godina, koliko je do sad preturio, bilo malo za sve onošto je naumio da uradi.

Pod teškim snegom, selo samo naoko selo spava. U Kruščici i preko zime ima obaveza mimo svih seoskih običaja, a posao kraj Malog Rzava nadrastao je i samu reku. Stotinak tona pastrmke godišnje iz desetak ribnjaka, na tri kilometra toka planinske reke promenilo je mnogo toga u selu.

"U gradu je sve teže", kaže proizvođač pastrmke Dragan Milićević, "posla nema, plate male, pa sam se vratio i rešio da počnem posao ovde. Može da se zaradi - nije lako, ali može, samo da se radi."

Opasno je dokono biti

Mnogo pre ribnjaka, sredinom prošlog veka, pravo čudo u Kruščicu stiglo je sa stolarom Jezdom. On je mašine pokrenuo snagom vode tog istog Malog Rzava, a potom proizvodio i struju i besplatno osvetljavao sve u centru sela.

"Lepo je bilo, ali neki hoće do ponoći da gore sijalice", priseća se Jezdimir Milićević. "Ja onda jednom spustim ručicu, svetlo oslabi, pa drugi put, to je bio znak, da znaju, da pripreme lampe, da ne ostanu u mraku."

Ni posle nekoliko hiljada kubika prerađenog drveta, u 88. godini života, Jezdimir Milićević ne odustaje. Radi i smišlja: "Ja, eto, šurkam, ne mogu dokon, vrlo je opasno dokono biti."

Upravo iz Kruščice, pravo u "Beoizlog" Etnografskog muzeja u Beogradu, decenijama odlaze liciderska srca i šarene bombone.

Vidojka Zimonjić, kolačarka, kaže da se nekad od toga lepo živelo: "Lepo smo zarađivali od kolača, decu školovali, kuće napravili."

I kolačar Borko, zdušno, na kraju priče o selu, a u inat eri kompjutera, daje svoj stari, provereni recept: "Nek dođu momci kod mene, nek uzmu srce i daju devojci, pa da vide, da se žene, da ne budu sela pusta, da bude više dece."