Poslednji vunovlačar

U Velikom Šiljegovcu, selu nadomak Kruševca sredinom prošlog veka, bilo je pet vunovlačara, zanatlija koji su se bavili preradom vune.

U mestu koje je, prema predanju, ime dobilo po brojnim stadima ovaca, šilježadi, tradiciju ovog zanata danas čuva još samo sedamdesetogodišnji Avram Rajković.

U vreme kada je dvanaestogodišnji dečak Avram uz oca učio tajne vunovlačarskog zanata, u radionici nije bilo struje. Veliku i bučnu mašinu, slično vodeničkom

"Lakše je sad, na struju", objašnjava Avram Rajković. "Nema da obivaš točak preko zime, led, muka, nesreća. Treba  da se čisti. Sve je to rađeno ručno, teško , naporno. Ali onda je imala radna snaga. Imao si kome da platiš, i da radiš i da završiš neki posao. Sad niti ima ko da radi, niti ima kome da platiš, niti ima sa čim."

Lako i vešto, punih šest decenija Avram opslužuje neobičnu mašinu. Uz mnogo buke i prašine u njoj se vuna iščešljava i oslobađa nečistoće, postaje vazdušasta i spremna za tkanje i ispredanje.

Pašnjaka ima ali ovaca nema

Iako je još uvek pouzdana, mašina danas radi sve ređe. "Kako ja stagniram, tako i ona. Nema ko da nastavi zanat. Izgubilo se to. Stari ljudi nema ko da prede, nema koj da radi, da plete, da čuva. Ima sad pašaluci koliko hoćeš da pasu ovce, al' nema ih."

Pamti Avram i bolje dane. Vreme kada je nakon striže ovaca iz okolnih sela u  džakovima donošena vuna u Veliki Šiljegovac i, od oktobra do maja prerađivana u radionici. Moralo je da se radi u sve tri smene.

Poslednji vunovlačar u Velikom Šiljegovcu priseća se da su za posao najbolje bile šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. "Tada je rađeno sve od vune. Jedino kapa i maramče što nije bilo od vune, sve drugo jeste. "

Od vunovlačarenja je nekada moglo dobro da se živi. Više ne može. Industrijska prerada vune brža je i kvalitetnija, prozivodnja lakša i jeftinija, stoga i ne čudi što će se vunovlačarska tradicija u Velikom Šiljegovcu ugasiti kad deda Avram ode na zasluženi odmor.