Zašto poljoprivrednici sve manje osiguravaju stoku

Osiguranje je mera zaštite poljoprivredne proizvodnje koja još nije u punoj meri prihvaćena u gazdinstvima u Srbiji. Poseban problem je što se poslednjih godina ne povećava broj osigurane stoke, iako Ministarstvo poljoprivrede svake godine nudi povrat dela novca za osiguranje.

U svom stadu Dušan Radanović, poljoprivrednik iz Čuruga godišnje ima ponekad više od 500 grla. Čuva ih u oborima, ali i na pašnjaku. Rizik od bolesti i uginuća je veliki, pa je sem čobana u sistem zaštite uključio osiguranje.

„Čuvam svoj mir, dobijam 40 posto od države, naravno neko uginuće ako imamo kompenzujemo kroz premiju, tako da smo mi sačuvali mir, maltene za džabe”, kaže Dušan Radanović, poljoprivrednik iz Čuruga.

Među odgajivačima stoke većinski ne vlada ovakvo mišljenje. Najveći problem u saradnji sa osiguravajućim kućama čuruški stočari vide kada dođe do trenutka procene, odnosno isplate štete.

„Par uginuća godišnje to nije problem, ali baš stočar kad dobije taj problem da masovni pomor ima, obično tako je u istoriji bilo da se tu onda zatajio i da tu onda staje. A to je najveći problem i najveća potreba”, navodi Zoran Gojić, stočar iz Čuruga.

„Kod određenih bolesti, zavisi osiguranje šta pokriva. Sva osiguranja ne pokrivaju jednako sve bolesti. Na primer bolesti koje su prouzrokovane greškom ishrane koje oni nazivaju”, ističe Marjan Dakić, predsednik Udruženja „Čuruški farmeri”.

Boro Šainović, poljoprivrednik iz Čuruga kaže da se oko osiguranja dvoumi:

„Razmišljao jesam, ali osiguravao nisam. Ali razmišljam o tome. Mislim da je to dobro jer sad nisam neki veliki proizvođač, imam neke krmače i nešto malo tova. I to je mala količina tako da ja to uspem da ispratim, da imam što manje štete.”

Dok se procenat osiguranja na ratarskim usevima povećava poslednjih godina i već je dostigao nivo od oko 12 odsto od ukupno obradivih površina, dotle osiguranje stoke stagnira. Poslednje procene su da svega 5 odsto gazdinstava sa stokom osigurava životinje, i to selektivno.