Kad je neumoran golijski učitelj i direktor i vozač i prijatelj đacima

U zaseocima rasutim po golijskim visovima, Uča svi znaju. A on nekada svojim, a sada terencem koji je škola dobila stiže i do najudaljenijih kuća - po snegu, kiši, ledu i blatu - strmim i teško prohodnim seoskim putevima strepeći samo od velikih snegova i kvara na kolima.

"U šest sati krećem iz Ivanjice prema školi i zadnja, treća tura završava se, dolazim u školu negde oko pola devet kada počinje nastava sa učenicima koji najdalje putuju, stižu na vreme u školu", kaže Vidosav Kolarević Učo.

A kada zazvoni za kraj časova - opet u kola. Od 16 đaka prevozi 13 u 3 ture i različitim pravcima. Usput pretresu sve što se dešavalo u školi, našale se i urade po neki zadatak.

"Kao dete išao sam sat i po u školu i vraćao se sat i po u drugom pravcu i onda, u situaciji kada mogu da obezbedim prevoz, onda mi žao dece da idu peške dugo do škole po snegovima i kiši i onda sam došao na ideju i tako to krenulo i traje godinama", dodaje učitelj Vidosav.

Svakom novom đaku se raduje jer to znači da škola i selo žive. Prošle školske godine u klupama je bilo 11, ove 5 više, kaže, dobre dece i dobrih đaka. Roditeljima je velika pomoć pa Uča smatraju delom familije.

"Da li je sneg, da li je kiša, da li je neko dete bolesno - on tu decu uzima kod kuće, vraća kući. Boga mi, teško mu je, do kad će izdržati ne znam. On se brine o njima, pa ne znam da li bi to ko mogao da uradi ko što taj čovek radi", naglašava otac dva đaka Vuk Parezanović, iz Starog Sela.

Poseban i skroman Učo ističe da ne bi mogao sve da postigne bez kolega, saradnje s roditeljima, opštinom i školskom upravom. Sa đacima i ako ih život odvede daleko - ostaje prijatelj. A za sebe ima jednostavan plan:

"I ostaću Učo do kraja života. Jednostavno ta ljubav prema deci to veže i ostane do kraja života i tako".