Rudarenje - porodična tradicija Ignjatovića

U majdanskom zaseoku Zlokuće, na obroncima Rudnika još uvek se mogu videti stara rudarska okna i domovi vrednih porodica u kojima je rudarstvo oduvek bilo osnovno zanimanje. U utrobi planine radni vek proveo je i Dragoslav, poslednji rudar u porodici Ignjatović.

''Stari su mi pričali i otac, da mi je deda, pradeda, da su bili svi rudari. Otac, posle ja, brat pokojni. Tu smo živeli, tu smo radili, tu smo stvarali porodice, tu sam zaradio i penziju u rudniku Rudnik'', kaže Dragoslav Ignjatović, rudar u penziji.

Dragoslav je u jami radio 28 godina, a o rudarskoj tradiciji svedoče priče o Ignjatu Švabi, pretku po kome su dobili i prezime i nadimak.

''Ja znam iz priče samo da su mi pričali da je on bio neki veliki kao preduzimač, kao neki velikoposednik, da je imao svoje rudnike, da je radio po rudnicima'', navodi Dragoslav Ignjatović.

Istoriju rudarenja u ovoj rudničkoj porodici, dugoj više od 250 godina, potvrđuju pisani dokumenti, jer se Ignjat, inače rođen 1797. godine pominje i 1835.

''Petronije Andrejević u prepisci sa knjaževskom kancelarijom i sa Milošem Obrenovićem kaže da će u Majdan poslati jednu delegaciju i da Petronije angažuje Ignjata Švaba koji je sa svojim ocem još rude kopao i topio u doba Karađorđa'', objašnjava Momčilo Paunović, rudnički hroničar.

Kuća Ignjatovića na Rudniku sada je svojevrsni muzej u kome se, iako je poslednji rudar već skoro dve decenije u penziji, čuvaju priče o verovatno najstarijoj rudarskoj porodici u Srbiji.