Zašto roditelji ne mogu da budu lični pratioci

Mia Stošić ima šesnaest godina i učenica je prve godine Srednje škole, specijalizovane za decu ometenu u razvoju. Roditelji primećuju njen napredak u odnosu na period kada je pohađala inkluzivnu nastavu.

"Volim da šijem na mašini, ja sam krojački smer i naučila sam da peglam, a malo sam se i opekla", priča Mia Stošić.

U okviru proseca inkluzije, u Srbiji od 2013. godine postoje lični pratioci. Oni dovode decu u školu ili vrtić, pomažu im da komuniciraju sa vršnjacima, budu nezavisniji. Mia nema ličnog pratioca.

"Moja supruga ide pošto ona ne radi. Mi bi mogli da dobijemo pratioca, ali pratilac dođe kući i za tri sata dete dovede. Tako da žena i da hoće da radi, u tom slučaju ne može, tako da samo lični pratilac u tom slučaju ima koristi, a porodica kao ugrožena nema nikakvu pomoć. Mislim da je rešenje da lični pratioci budu roditelji, koji naravno to hoće", kaže Saša Stošić, iz Vranja

Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge socijalne zaštite određuje ko može da bude lični pratilac.

"Saradnik, odnosno lični pratilac ne može da bude član domaćinstva u kom dete živi, srodnik u prvom stepenu, brat i sestra, ili brat i sestra po ocu i majci. S obzirom na to da se radi o licenciranoj usluzi, moramo da poštujemo sve normative i zakonske propise", objašnjava Danijela Milosavljević, gradska većnica za socijalna pitanja

U Vranju je usluga ličnog pratioca dostupna od 2016. godine, finansira se iz namenskog transfera, zaposleno je 27-oro. U gradu postoji i lista čekanja, ima više zainteresovanih porodica nego prijavljenih stručnih saradnika.