Milica Živić, inženjerka, umetnica, baštovanka

Da je umetnik u duši svedoči i ova slika, nastala dok je radila kao tehnolog u "Zastavinoj" livnici, u Šumadiji.

"U našoj firmi se koristio jedan katalizator, neorganska materija u kuglicama, i meni se ona jako dopala", kaže Milica Živić i dodaje da je od tih kuglica da napravila mozaik.

Posle grupne izložbe, na kojoj su ga videli, mnogi su ga želeli u svom domu. Ostao je kod Milice, za razliku od tri hiljade dela u staklu, svili, zatim ogledala, lampi koji se nalaze širom sveta, zahvaljujući i podršci i marketinškoj umešnosti njenog supruga.

"Mislim da sam naslikala stakla da napunim jedan teretni voz, odavde do Požege, a to je 25 kilometara. I više sam zaradila slikajući nego na svoju diplomu, mada mislim da sam bila dobar inženjer."

"Znao sam šta bi ona najviše volela, šta bi želela, i kad su u pitanju boje i kad su u pitanju predmeti koji su se radili. To što je prošlo kroz njene ruke, naravno, prvo je sve to prošlo kroz moje ruke pa je onda došlo do nje", kaže njen suprug Milutin Živić.

Kada su se penzionisali i sagradili mirnu luku na užičkoj Pori, iz koje česte isplovljavaju u svet, okrenuli su se i baštovanstvu.

Tu su uspomene na drugu nagradu za najlepše dvorište1995. godine, za šta su ih drugi prijavili, solandra maksima na jednu aukciju za obolelu baštovanku, a šimširi na ćerku, inače slikarku u Nemačkoj, posađeni po uzoru na Versaj gde su zajedno bili. Svako putovanje Milica pretoči u putopis na društvenim mrežama, a neke od njih, poput priče iz Botaničke bašte u Kelnu, preuzimale su i novine.

"Svako ima u sebi talenat, ja sam duboko u to ubeđena, samo treba, treba se odvažiti da se ne stidite da to pokažete i drugima", smatra Milica.

Za one koji znaju sa biljkama, kažu da imaju "zelene ruke", Miličine su, po svemu sudeći, duginih boja, s obzirom na to čime se sve uspešno bavi.