Umetnost dopisivanja

Toni Kenedi iz Luverpula, na početku karijere, radio je ilustracije za albume Bitlsa. Prvo pismo književniku iz Šapca, poslao je pre dve decenije. 

Ivan Glišić, počeo je da se dopisuje da bi usavršio engleski i francuski jezik, zatim su mu se javljali čitaoci kojima su se svidele njegove knjige. Slali su mu pesme, pohvale i poklone, i delili sa njim sreću i probleme:

"Bilo je i radnika, i vojnika i studenata, i gimnazijalaca, to je veoma zanimljivo bilo dopisivati se, sa svima sam se dopisivao, a počeo sam sa nekima i da se družim, tako da sam ulazio u njihove živote, oni u moje."

Zahvaljujući pismima, Ivan Glišić je stekao prijatelje iz celog sveta. Čuva ih u kutijama koje su uredno složene i razvrstane. Pored pisama, kako kaže, nikada nije sam:

"U početku smo se dopisivali rukom, znači pero, mastilo, papir, kasnije su počele pisaće mašine i internet ali, to nije to, kao kada se rukom piše, vidiš krasnopis, pa škrabopis, ali je to sve inspirativno bilo. Sada je sve putem interneta, gubi tu draž, jer ne može kao u onim pismima, neki crtež, neka pesmica, isecali smo slova iz novina pa smo tako pisma pisali, toga više nema, nekako je novo dopisivanje izgubilo dušu, a ono je bilo prepuno duše i zato mi je veoma teško da se odreknem tih pisama."

U okviru projekta "Umetnost dopisivanja" deo prepiski književnika iz Šapca objaviće Sveučilište iz Pule u knjizi "Moja pisma - moji snovi". Najviše ih je dobijao sredinom sedamdesetih godina, kada je Darko Domijan, snimio i otpevao njegovu pesmu "Ulica jorgovana".

Za pola veka, menjale su se adrese i nazivi ulica ali su pisma uvek pronalazila put do poštanskog sandučeta Ivana Glišića.