Sombor - Od Laze Kostića do Petra Konjovića

Platno širine sedam i visine četiri metra, uokvireno pozlaćenim ramom, najveće je na Balkanu. U Sombor je preko Sente, lađom dopremljeno iz Budimpešte. Punih mesec dana trajale su pripreme da slika bude postavljena. Zbog veličine, odlučeno je da u zdanje Bačko-bodroške županije bude uneta preko balkona. Uz dozvolu vlasti, probijen je zid i slika postavljena 22. februara 1898. godine. Bilo je pokušaja da slika bude premeštena u drugi prostor.

"Prvo su to hteli da urade naši prijatelji iz Sente koji bi na neki način imali istorijsko pravo, ali 1902. godine je odbijen taj njihov zahtev. Posle Prvog svetkog rata Mađarska je zvanično tražila da joj slika bude vraćena, ali Međunarodni sud u Hagu je dosudio da slika ostane u vlasništvu tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca", objašnjava Stepanović.

Kulturna istorija Sombora ispisavana je i na pozorišnoj sceni. Tako je krajem 19. veka, na inicijativu građana Sombora, nastao gradski teatar. Prva predstava odigrana je 1882. Od tada, pozorište radi bez prekida.

"Godine 1946. pozorište dobija svoj anasabl i naziva se Stalno pozorište. Sve do 1952. godine kada konačno postaje Narodno pozorište Sombor i od tada funkcioniše. Veliki značaj u razvijanju somborskog pozorišta imao je Nikola Peca Petrović koji je ovo pozorište digao na vrlo ozbiljan nivo. To je ono što sam pomenuo, da može da stane rame uz rame sa bilo kojim pozorištem iz velikog grada", kaže Vladimir Broćilović, iz Narodnog pozorišta iz Sombora.

Povodom veka od osnivanja, 1982. godine zdanje je rekonstruisano i prošireno. Scena i danas ima isti izgled kao i pre 137 godina.
"Za stogodišnjicu pozorišta veliki slikar Milan Konjović je poklonio pozorištu svečanu zavesu - svoju sliku, i tako je otvorena rekonstruisana zgrada pozorišta. Inače, somborsko pozorište poslednjih godina održava sećanje na svoje velikane pa tako imamo predstavu vezanu za delo Milana Konjevića, a prošle godine je Kokan Mladenović svojim autorskim projektom postavio predstavu "Kad bi Sombor bio Holivud", čime čuvamo sećanje na Ernesta Bošnjaka, čuvenog somborskog kinematografa", dodaje Broćilović.

Grad ima i svog Maestra - tim imenom zovu još i Milana Konjovića, rođenog Somborca. Umetnik strastvenog kolorita i temperamenta, pripada vrhu srpske likovne umetnosti. Smatraju ga „najvećim slikarom ravnice". Legat u centru grada, čuva više od hiljadu njegovih radova.

"Trenutno je u postavci kolorit u delima Milana Konjovića. To je najinteresantnija faza kada je on kao zreo slikar najviše slika napravio, tada je baš i priznat, imao je 70 godina života i slike mu se najbolje prodaju. Znate šta je najinteresantnije za slike koje su u galeriji? To su slike od kojih on nikada nije hteo da se odvoji. On sam kaže: "Slike koje nisam hteo da prodam ni za kakave novce". To je ono što sam ja želeo da poklonim rodnom gradu i da one njemu i ostanu. I mi se o slikama vrlo lepo brinemo", kaže Milena Rackov Kovačić, direktor Galerije "Milan Konjović" Sombor.

Ne slučajno, tek Konjović je bio i prvi upravnik Gradskog muzeja. Čuvar istorije Sobora nastao je 1883. godine sa ciljem da sakupi i prikaže predmete važne za prošlost ovog kraja.

"Pošto je naš muzej kompleksnog tipa, odeljenje arheologije prati priču od neolita do turskog vremena i ovde se nalaze urne "Defeld". To je izuzetno važno nalazište za naš muzej. Celokupno nalazište je iskopano i svi predmeti koji su nađeni, odnosno urne su donešene u naš muzej i rekonstruisane su i postavljenje na stalnoj postavci", objašnjava Nevena Živadinović Kusonić, kustos-pedagog Gradski muzej Sombor.

Sombor je bio utočište i jednom od najvećih srpskih pesnika. Poslednju deceniju života, Laza Kostić proveo je u ovom gradu, a vezanost za soborsku ravnicu opisao je i u svojim pesmama. Između ostalog, muzej danas čuva sobu u kojoj je radio - poklon njegove supruge Julijane Palančki.

"Salon je u "Amir 2" stilu, inače je jedan deo segmenta iz salona se nalazi na izložbi koja nosi naziv "Laza Kostić u Somboru". Sve njegove društvene veze u Somboru i šire, preko pisama, preko ličnih dokumenata, koje svedoče o tome koliko je on bio važna ličnost, svestrana", kaže Kusonić.

Za Somborce značajni su bili i Jovan Cvrišić, osnivač prvog bioskopa,a pre njega Ernes Bošnjak koji je početkom prošlog veka u grad doneo prvi kino projektor.
"Nakon što je Ernest Bošnjak prvi počeo da snima filmove, za početak su se davali najpre u pozorištima, ali pošto to zahtevnoj somborskoj publici nije odgovaralo, bioskop se preselio u kafanu "Korzo". Kasnije, uz pomoć osnivača Jovana Cviršića, otvoren je prvi bioskop. Najpre na Vašarištu koji je mogao da primi oko 450 posetilaca, a nakon toga je otovren prvi bioskop u Somboru, u Pariskoj ulici", kaže Kusonić.

I ne samo zbog ovoga, Sombor je oduvek bio grad kulture, poznat po svojoj arhitekturi, slikama, drvoredima, salašima, tamburašima i fijakerima. Ne čudi što je još 1749. dobio status slobodnog kraljevskog grada. Tu titulu dodelila mu je austrijska carica Marija Terezija, ustoličivši ga u prestonicu tadašnje Bačko-bodroške županije.