Ostojićevo - "prestonica" vojvođanskih Poljaka

Jedino naselje u Vojvodini u kom žive Poljaci - Ostojićevo. Nastalo je pre 800 godina. Hroničari beleže da su se Poljaci ovde naselili 1838. godine. Sa obala Visle, na sever Srbije, stigli su u potrazi za boljim životom.

"Očekivanja su da očuvamo ovaj naš arhaični poljski jezik koji se jedino zadržao u ovom regionu i u čitavoj regiji. Niko u Poljskoj se više ne koristi tim jezikom. Prevashodno nam je da sačuvamo našu tradiciju, da očuvamo našu kulturu predaka koji su došli pre mnogo godina ovde i ostavili su nam neka nasledstva u toj kulturi. Naravno, tu je i školstvo, koliko je naš domet, tu ćemo moći da uradimo već nešto, već imamo neobavezni poljski jezik koji je zastupljen u školi", objašnjava Gustav Češljar, potpredsednik Nacionalnog saveta poljske nacionalne manjine.

Poljski jezik, na ovom prostoru, sa dolaskom Poljaka očuvao se u svom izvornom obliku. U modernoj Poljskoj koristi se savremeni jezik, dok u Ostojićevu Poljaci govore jezikom svojih predaka.

"Imamo jako dobre kontakte. To traje već nekih desetak godina. Dolaze u posete njihove delegacije ovamo. Čak su uspeli da do te mere se naša saradnja potvrdi: da se pobratimi naša opština i Opština Visla. Dakle, naši preci dolaze, tako da imamo tih kontakata, skoro ličnih. Ali prvo je bilo sve ono zvanično, idemo tamo u posetu kod prijatelja, prijatelji dolaze ovde", kaže Češljar.

Višljani su u Ostojićevo dolazili u proleće. U Poljsku su se vraćali početkom jeseni, a nakon nekoliko decenija odlučili su da tu ostanu, kupili zemlju, podizali kuće i bavili se poljoprivredom. Delili su sudbinu Srba, Mađara, Slovaka, Hrvata i drugih naroda. Danas nastoje da sačuvaju svoj jezik i kulturu, pa mlade uče nacionalnoj istoriji i tradicionalnoj kulturi.

"Tu ljudi su dolazili, pošto su bili sirotinja, oni su peške dolazili iz tih delova ovamo. Put im je trajao po šest nedelja, peške iz Visle, do Ostrojićeva. Zašto su dolazili u Ostrojićevo? Zato što su u Visli radili kao rudari. Oni su bili vični tom poslu, a ovde na obroncima ovog našeg mesta se nalazila čilska šalitra i oni su vadili tu čilsku šalitru kao osnovu za proizvodnju baruta. Slali su je u Beč za potrebe Austro-ugarske proizvodnje i od te sirovine su pravili barutno punjenje, znači municiju", kaže Geza Poljak, predsednik Odbora za obaveštavanje Nacionalnog saveta poljske nacionalne manjine.

Danas u Ostojićevu živi nekoliko desetina porodica čiji su potomci rudari sa Visle. Zavičaja svojih predaka, nakon jedne posete i danas se rado seća Ema Krak. Tek nedavno, posetila je malo mesto na jugu Poljske iz kog su, pre više od veka, njeni preci dosli u Vojvodinu.

"Taj prvi susret mi je bio emitovan, bila sam uzbuđena. Pogotovu kada sam ušla u tu crkvu u kojoj su kršteni moji baba i deda. Kada sam ušla u tu crkvu, samo mi se plakati htelo, nisam mogla ni da pričan ništa. Toliko mi je bilo drgao što sam ja doživela to što sam videla gde su oni rođeni. Ali, ne bih se više nikada vratila tamo. Ja sam tu rođena, moji roditelji su tu rođeni, tako da je meni ovde lepo i jeste lepo. I, ostaću tu, tu su mi deca, tu mi je porodica, tu mi je familija i sve mi je tu", seća se Ema Krak.

U osnovnoj školi u Ostojićevu fakultativno se izučava Poljski jezik. Ovo Vojvođansko mesto smatra se jednim od retkih sa stalnim razvojem. Dobre veze sa gradovima u Poljskoj koriste da učvrste kulturnu, naučnu i privrednu saradnju.

broj komentara 0 pošalji komentar