Ko su samaraši

Naučiti konja da sam odnese tovar drva na samaru do odredišta, jedna je od najtežijih stvari u poslu samaraša.

"Moram mu komandovati da stoji, to je reč 'jeha' koju on mora da zna, ako to ne zna, ne možeš ga tovariti. Treba najmanje tri meseca da nauči. Pocez je bitan jer bi bez njega on već otišao, pobegao", objašnjava samaraš Radenko Blašković.

Još je teže, kažu, u današnje vreme pronaći mladog momka spremnog da radi ovaj težak posao.

"Recimo 1996, 97. i 98. godine je bilo ljudi, znači da biraš momka od 20 do 25, zdrava momka, mlada, jaka, koji hoće da radi ovaj posao, a sada ne možeš da nađeš ni za lek", tvrdi samaraš Nenad Gašić.

Daleko od svojih kuća u okolini Banja Luke, jer poslednjih godina u Srbiji kažu ima više posla, ovi gorštaci su navikli na život u planini.

"Mi tako nedeljom siđemo gde je bliže u trgovinu, malo se družimo, tako malo sednemo, a negde smo bili gde je zabačeno, pa ne možemo da odemo ni nedeljom", kaže samaraš Željko Tiragić.

Sezona ovog teškog posla, za koji mnogi kažu da je u odumiranju, traje od februara sve do decembra po različitim teškim vremenskim uslovima.

Dejan Milutinović jedini je iz okoline Aleksinca. Dnevno naslaže više od 60 kubnih metara drva. Teško je, ali bi svom sinu savetovao da radi ovaj posao.

"Bolje to da radi nego nešto drugo, da ide da vrši neke prevare, krađe, što kažu ono – neka je ljudski, pošteno, pa kol'ko ima, dosta je," smatra Dejan.

Odavde kamioni odvoze drva na pripremu za ogrev, a kada zimi zapucketa vatra, samaraši će sa svojim konjima i dalje biti na nekoj od planina.