Osnovci uključeni u istraživanje prošlosti pirotskog kraja

Milivoje Manić Albanta, antifašista, učesnik Drugog svetskog rata, borio se za slobodu - ali je nije dočekao - otišao je u legendu 1942. godine. Sugrađani su mu zahvalili spomenikom u parku na Kaleu.

Međutim, mnogi Piroćanci - njih oko 1.700 koji su poginuli u tom ratu - nemaju svoja obeležja. Zbog toga su njihovi potomci odlučili da ožive sećanja na svoje porodične heroje, bez obzira na vremensku distancu od sedam decenija.

"Moj predak se zove Todor Džunić i bio je u Drugom svetskom ratu snajperista, voleo je puške,karabine", priča Strahinja Pešić. "Jednom su ga ranili i tada je moja baka bila tužna, ali je preživeo."

Anastasija Kostić kaže da je slušala mnogo priča o svom pretku: "Najviše me je zaintrigiralo kada sam čula da je pomogao ranjenom drugu i lečio ga jer je bio bolničar. I to me je baš nekako dirnulo i zato sam pisala."

Istoričari smatraju da su učenici u zborniku radova "Moj predak u Drugom svetskom ratu" tragajući po kućnim arhivima i sačuvanim uspomenama, na intiman način - oslobođeni ideoloških ili stručnih barijera - ukazali poštovanje članovima svojih porodica koji su se borili i za njihovu budućnost.

"Nama je i bila poenta da otvorimo istoriju privatnog života, lične tragedije, sudbine, prosto sve ono što muči čoveka sa margine društva - a koji je u isto vreme bio nosilac cele te priče u smislu i rata i okupacije i svega onoga što se izdešavalo", kaže istoričarDavor Lazarević.

Sa velikim pijetetom istražujući život svojih predaka, učenici su iz drugačijeg ugla upoznali tematiku Drugog svetskog rata, što je - kažu- mnogo interesantnije od suvoparnog čitanja istorije.