Šareni svet slepe pletilje sa Zlatara

Veštinu pletenja savladala je u 15. godini i od tada su igle, konac i vuna njen način  da  savlada svakodnevne životne izazove  koje donosi potpuni gubitak vida.

"Ja vid nisam ni zapamtila", kaže Miroslava, "borila sam se kroz život, pokušavala sam sve da postignem koliko je to bilo u mogućnosti sa videćom decom."

Od detinjstva je učila, kako kaže, opipavajući, slušajući i sve to ugrađujući u pedesetak šara, na džemperima, bluzama, tunikama koje plete za sebe ili po narudžbi za druge:

"Ja to uglavnom kad prepipam prstima, pod prstima sve raspoznajem, koji je rad, koji je ulev, da li je rupičasti, da li se prebacuje petljica jedna preko druge, pletenice da li su."

Okružena pažnjom najbližih, Miroslava uživa u ručnom radu, ali i u  slušanju zvučnih knjiga i onih štampanih Brajevim pismom, kao i u druženju i takmičenjima koje organizuju članovi  Saveza slepih širom Srbije.

Njen brat Miroslav kaže da ona ne zna za prepreke: "Neka je sneg, neka je ne znam kakvo vreme, ona gura, hoće da se bori, nije joj stalo da nešto osvoji ali hoće radi druženje i novih prijateljstava da ide."

"Bori se za sve što treba", kaže njena sestra Zorka Antonić. "Hoće da uradi, da ide na takmičenja, druženje u varoši, svugde."

Ima dosta predrasuda, kaže Miroslava: "Ali ja se borim. Mora se čovek boriti protiv svega što ga snađe u životu."

Uz ovakvu energiju i životni stav, Miroslava je gotovo uvek pobednik, ne samo na takmičenjima na koja odlazi, već i u decenijama života u mraku.