Hroničar i pesnik iz Vrdila na pragu stote

U domaćinstvu 95-godišnjeg Milenka Pantelića iz kraljevačkog sela Vrdila red se uvek znao - da znanog i nepoznatog uvek rado dočeka, sasluša i posavetuje. U društvu popije prvu kafu, pročita novine i tako decenijama, bar od kako je u zasluženoj penziji.

Rano ujutro odlazi u svoj, kako voli da kaže, radni kabinet i piše o događajima iz prethodnog dana:

"Dnevnik sam počeo da pišem otkako sam otišao u penziju 31. januara 1980. godine. Napisao sam već punih 50 svezaka velikog formata a pišem i dalje, s istim elanom i pažnjom kao da sam na početku. Vredeće možda nekome od mojih potomaka kao zavet i dobra životna pouka."

Osim dnevnika, klasična proza i poezija su mu takođe velika ljubav. Čitao je naše, francuske, nemačke i druge pisce. I dan-danas piše pesme, najviše satirične i ljubavne jer one mu, kako kaže, najviše leže.

S ponosom govori o svom učešću u antifašističkom oslobodilačkom ratu za koje je 2004. godine od predsednika Ruske federacije Vladimira Putina odlikovan jubilarnom medaljom, zatim posleratnoj obnovi zemlje i radu u kraljevačkom "Magnohromu" gde je, bez dana bolovanja, stekao penziju:

"Na biciklu, čak i po snegu i ledu, dnevno sam od kuće do fabrike prelazio punih 30 kilometara. U vreme velikih snežnih smetova često sam nosio bicikl na leđima i po desetak kilometara. Kako sam izdržao i sam se čudim."

Za dug život i dobro zdravlje zahvalan je dobrom raspoloženju, umerenosti u svemu, svakodnevnoj fizičkoj aktivnosti i svojoj životnoj saputnici s kojom je u srećnom braku, bez svađa i nesporazuma, proživeo 63 godine. Kaže da je zadovoljan onim što je u životu postigao, pre svega zdravim i brojnim potomstvom:

"Sekira me samo što se Srbija prazni. Zalud fabrike, putevi, zalud pruge ako mi nestanemo kao nacija, kao narod."

Osim vremena koje posvećuje čitanju i pisanju omiljeni vrdilski penzioner i meštanin stiže i da obavi poslove u domaćintvu. Kaže da mu je svakodnevni rad veliko zadovoljstvo i deo prave sreće.