Oživljavanje sećanja na salaše, čarde, svirce i snaše

Sa jednog od retkih uzvišenja u Mužljanskom ritu kod Zrenjanina, vidi se dvadesetak  salaša. Opstaju jer je kroz rit prošao put i sprovedena struja.

Sanel Topčagić izgradio je novu kuću gde živi i štalu za četrdeset krava. Smatra da budućnost salaša nije u etno-turizmu već u stvaranju proizvoda organske i zdrave hrane:

"Ljudi to počinju to da traže. Nije još toliko na ceni ovo jaje, ovo mleko, ovo meso, ali osećaju se neka pomeranja. Da bar postoji neka poveća potražnja za takvim proizvodima, a na ovim salašima je maltene idealno da se tako nešto proizvede."

Česta slika salaša je da su to idilični objekti ušuškani u bagremov šumarak. Istraživači Muzeja Novog Sada koji su priredili izložbu o salašima navode da je to pogrešno viđenje. U prvoj polovini 20. veka salaši su bili grupisani, a salašari su imali bogat društveni život.

"Nije bilo tako kako mi danas vidimo salaše, vrlo usamljene u ataru", ističe Vesna Nedeljković Angelovska iz Muzeja Novog Sada. "Svojevremeno su tu bili i mlinovi i sporovozni voz ‘ćira’ koji je išao kolosekom uske pruge, železničke stanice, čarde, kafane, svirci u vreme kada se ne radi na njivi. Mnogo vremena za dokolicu, za druženje i mnogo, mnogo rada, pa samim tim i mnogo plodova tog rada."

Salaši su tokom proteklih sto godina nestajali zbog spajanja sa selom, agrarne reforme, zakonske odredbe o zabrani gradnje kuća u ataru, komasacije. Salašari se poslednjih godina žale na česte krađe, zbog kojih im se ne isplati da makar povremeno borave i rade na salašu, pa stariji objekti, ruinirani polako propadaju.