Zašto u Sakulama spaljuju vunu

Porodica Marjanski iz Sakula, u kojoj se šest generacija bavi stočarstvoma, ima stado sa oko četiristo ovaca. Godišnje dobiju 700 - 1000 kilograma vune. Ovce šišaju sami kako bi smanjili troškove, a ambari su im već puni vune koju niko ne želi da otkupi, iako je cena minimalna.

"Do pre deset godina menjali smo vunu za tepihe, kasnije smo je prodavali, jer imala je bar neku cenu", kaže Slobodan Marjanski, predsednik Udruženja stočara "Ovčar". "Poslednje dve godine vuna stoji kod nas, jer smo uspeli samo nešto malo da prodamo, i to za 30 dinara po kilogramu."

Iako je smanjivanjem stada poslednjih godina opala i ponuda vune, cena na tržištu nije se povećala.

"Problem je što vuna nikome ne treba, nema ni glavnog otkupljivača, nema prerađivača da se prave vuneni džemperi, čarape vunene više niko ne nosi", objašnjava Živan Marjanski. "Nema više takvih fabrika kao nekad, sad se odeća uvozi iz Kine i naša vuna je postala suvišna."

Najstariji u porodici Marjanski - Zlatoje pamti bolja vremena, kad je kilogram vune vredeo kao kilogram sira:

"Bile su zadruge, živeo sam u Belom Blatu, i čim ošišaš ovcu taj dan predaš vunu i dobiješ novac. Nema šta da misliš. Birali su i onda kroz rešetke čistu i kvalitetnu vunu, ali je i cena bila dobra."

Uprkos svemu, porodica Marjanski neće prekidati porodičnu tradiciju a, kako kažu, gubitak na vuni uspevaju da nadoknade prodajom jagnjića čija je subvencionisana cena 360 dinara po kilogramu. Ipak, žao im je što prirodnu vunu nema ko da preradi i iskoristi za kvalitetnu toplu odeću.