Kućni muzej rezača za olovke

Zahvaljujući svom ocu Vladimir nikada u školu nije otišao bez rezača,a imao je problem koji da odabere jer je uvek imao veliki izbor. Tomislav ih je skupljao na raznim mestima, a ne tako retko odlazio je i u inostranstvo da bi kupio neki koji nema. Tako je nastala i ova velika kolekcija metalnih, plastičnih i drvenih rezača:

"Odlazio sam devedesetih godina u inostranstvo kao i mnogi po jeftinije namirnice, ali uvek sam donosio više rezača", kaže Tomislav. "Često sam se i vraćao samo sa njima, bez namirnica."

Tome se najviše radovao sin Vladimir koji je sa drugarima uživao u svakom novom rezanju olovke, jer je dobijao rezače raznih oblika:

"Svakog dana sam menjao rezače i po dva komada sam nosio u školu, tako da su me deca čekala ispred učionice da bi videla koji sam rezač doneo i sa kojim ćemo tog dana rezati olovke. Omiljeni rezač mi je ova Ajfelova kula koji sam doneo kad sam bio na turniru u Francuskoj."

Iako se rezači u današnje vreme sve manje koriste, jer deca ne koriste kao nekad grafitne obične olovke za pisanje, Vidojevići će i dalje uživati u svom hobiju, jer su već mnogo u njega uložili.

"Nisam nikad pravio neku računicu, a to nije ni bitno", naglašava Tomislav. "Važno je to zadovoljstvo i radost koju sam priuštio svom sinu kada je bio mali, a sad će i unuk moći da uživa u šarenilu i to mi je sad novi motiv da nastavim da ih skupljam."

Unuk Strahinja ne mora da brine čime će oštriti olovke, ali za nekoliko godina neće mu biti lako da izabere svoj omiljeni rezač.