Pozdrav kralju trube

Podsećamo na intervjue koje su sa Fejatom Sejdićem uradili novinari RTS-a Dragana Sotirovski i Srđan Conić.

I danas u 72. godini, iako se zbog bolesti otežano kreće uvek je elegantan i sa manirima koji su ga odvajali od ostalih trubača. Gospodin Fejat Sejdić nikada nije svirao samo za novac. Njega niko nije mogao i smeo da ponižava, a za više od pola veka svoje karijere uz njegovu trubu veselili su se najpoznatiji političari, pisci, glumci.

U Guči, gde je osvojio sve što se moglo osvojiti doneo je novi stil odevanja i način ponašanja. Za kratko vreme postao je živa legenda i ikona trube.

Fejat Sejdić dobio je nagrade za prvu trubu, zlatnu trubu, najbolji orkestar.

"To mnogo puta i kaže taj glavni direktor: Fejate, do sada si osvajao, daj malo neka ovi mladi da dajemo mladima. Kažem, važi nema problema."

Fejat voli svoj jug, Leskovac, posebno Bojnik. Dobio je i sva moguća gradska priznanja.

Njegovim stopama pošli su i sin i unuk. I danas oni slušaju savete starog majstora čije ime još uvek mnogo znači i otvara mnoga vrata.

"Moj život je truba... Nema želje koja mi se nije ispunila, a posebno ova poslednja da dobijem nacionalnu penziju."

Pohvalio nam se Fejat da ga prijatelji nisu zaboravili iako je zbog bolesti morao da se od trube rastane pre 14 godina. Rado se priseća detalja iz karijere duge pola veka i nagrada koje je, kaže davno prestao da broji.

Fejat Sejdić pamti susrete sa Ričardom Bartonom, Titom, De Golom, generalima i predsednicima , znanim i neznanim gostima kojima je svirao od Amerike do Australije:

"Kada pitaju nekoga odakle si, on kaže iz Bojnika, pitaju gde je to, pa tamo gde je Fejat... Mogao sam da živim gde sam hteo, u najboljem gradu, ali srce me je ovde vuklo."

U Guči je prvi put nastupio  1969. godine. Talenat je nasledio od dede, a trubu i orkestar od oca. Svirao je Fejat celog života muziku bez nota, za filmove, serije i svačiju dušu.

"Ljudi su plakali kada sam svirao Marš na Drinu", priseća se Fejat. "Moju trubu su mnogi znali."

Promenio je u karijeri, kaže,  šest truba; poslednju je poklonio unuku Nebojši, pobedniku Dragačevskog sabora 2004. koji ne krije da od dede ima najveću tremu:

"Meni je žao što deda ne može da putuje sa nama i što ne može da svira. Gde god da odemo i svuda su nam vrata otvorena, svi pitaju kako je deda."

Dvogodišnji Viktor je šesta generacija Sejdića. Od dede je dobio prvu trubu, a za uspeh će, kako Fejat reče morati sam da se potrudi.