Meštani sa ničijeg puta

Pepeo u kantu, lopatu u ruke, pa polako. Asfalta nema, nema ni odgovornosti nadležnih, ali ima komšijske sloge. Meštani sa puta koji nema gazdu, i zimi i leti rade ono što je posao komunalnih preduzeća.

"Ja ujutru znači ustanem u šest sati, i moram znači da počistim put da bih izašla prvo da bi dete ispratila u školu. Isto tako bacanje pepela, čišćenje lopatom", kaže Snežana Petrović.

"Ova ulica se nikada inače ne čisti, prekjuče i danas samo zbog smrtnog slučaja, inače ovde niko ne prolazi", kaže Vesna Jovanović.

"Leti nam je prašina tolika da ne možemo da sedimo u našem dvorištu, da otvaramo prozore ne možemo, zima nam nema ko da čisti sneg, u jesen je blato", kaže Radenka Rajković.

Godinama ovaj problem deli oko 200 domaćinstava. Kolima se može samo kada se utaba sneg, ali je i onda rizik, jer ispod snega nema asfalta, a rupe su na svakom koraku.

"Uglavnom se ne čisti ništa, narod sam snalazi se nekako, ali skoro nikako ne uspeva. Pa, evo ovako malo kad popusti, a inače par dana se nije moglo ići automobilom", kaže Jovan Avramović.

Zbog nepročišćenog puta, bolesni lekaru ne odlaze već danima.

"Nisam išao kako je pao sneg trećeg, do danas to je deset dana, ni danas nisam išao", kaže Miloš Terzić.

Pisali su meštani i Putevima Srbije, ministrima, gradonačelnicima, državnim sekretarima, inspekcijama. Odgovora je ponekad i bilo, ali prihvatanja odgovornosti nikad.

"Da muke mučimo i dalje, a put se pročisti jedino ako neko umre i na molbu opštinskih vlasti da pošalju vozilo da bi se to odradilo, a ovo nam traje od sedamdesetčetvrte godine", kaže Vladimir Petrović.

Dok se državni organi ne dogovore kome put pripada, meštani Korenite i dalje će se potpisivati imenom i prezimenom, a umesto ulice na papiru će stajati da su sa ničijeg puta.