Oružje naših pobeda

Čime je ratovala srpska vojska, kakvo je bilo oružje kojim su izvojevali bitke u Velikom ratu, kako su se snalazili i za bajonet i za šinjel u knjizi "Oružje naših pobeda 1914-1918" ispisao je Branislav V. Stanković, nakon višedecenijskog istraživanja.

Nakon poraza na Ceru, austrougarskim vojnicima najteže je bilo što su bitku izgubili od srpske vojske opremljene puškama i municijom proizvedenom u Nemačkoj i Beču. Od mauzerki, mitraljeza "Maksim", ruskih i francuskih dobijenih kao pomoć, do čaurnice iz Kragujevca.

Od proizvodnje do isporuke i korišćenja, sve na jednom mestu i vojničke muke i pobedničke lovorike srpske vojke u Velikom ratu.

"Imali su najbolje pešadijsko naoružanje u Evropi", objašnjava Branislav V. Stanković, autor knjige "Oružje naših pobeda 1914-1918". "Kraljevina Srbija je dosta ulagala u naoružanje i dobro opremljenu vojsku... Problem je to što. Nedostajalo je više od 200.000
pušaka prilikom napada na Šabac, našeg kontranapada, Timočka divizija drugog poziva krenula je samo sa 60% naoružanih vojnika."

Prve čaure zaostale u atarima Uzveća u Mačvi Stanković je našao kad je imao 15 godina, a pre dve godine, u blatu nekadašnjeg mitraljeskog gnezda, i vojničku značku Đorđa Šainovića iz Zaječara, staru 99 godina.

Tri decenije je istraživao, sakupljao, proveravao i tražio svaki novi podatak. U knjizi koja je, kako kaže, njegov dug prema precima, dugogodišnji saradnik časopisa Kalibar, uložio je životni rad.

"Ono što mi je bilo u početku najinteresantnije još je tih ljudi bilo živih i to su mi najdraži podaci iz prve ruke", kaže  Branislav V. Stanković, "a cela priča u knjizi je,
u stvari, kombinacija zvaničnih istorijskih podataka i svedočenja savremenika, uz moje lično iskustvo jer sam se trudio da obiđem sva ta bojišta i da ih lično doživim."

Prešao je Branislav na hiljade kilometara, objavio više stotina tekstova o naoružanju, iskoristio decenijsko fotografsko umeće i sve dokumentovano od žigova do oznaka i crteža objavio na više od 400 strana.

"Ovo je nešto što se prvi put pojavilo na našem prostoru, ali i šire, čak i Evropa, ljudi iz Amerike su zainteresovani, po načinu obrade ali i detaljima koji se mogu naći samo u ovoj knjizi", ističe Svetlanka Milutinović, istoričarka Narodnog muzeja u Šapcu.

Nakon dva dopunjena izdanja, u pripremi je i treće, po zahtevu inostranog tržišta, i na engleskom jeziku. Oružje naših pobeda stiglo je u privatne zbirke na sve kontinente. Autoru je, kaže, preostalo da ispuni neostvareni san i sa knjigom za stogodišnjicu bitke stigne do Kajmakčalana.

rts.sabac@rts.rs

broj komentara 1 pošalji komentar
(četvrtak, 30. jun 2016, 08:36)
Goran [neregistrovani]

Timočka divizija

Moj čukundeda je nestao prilikom tih kontranapada, bio je u Timočkoj diviziji II. poziva. Kao i većina vojnika te divizije bio je Vlah-Rumun iz Krajine, a borio se i u Balkanskim ratovima, a njegov otac u srpsko-turskom ratu 1876. . Čukunbaba i njegov jedini sin (moj pradeda) su dobijali penziju od Kraljevine i od socijalističke Jugoslavije na ime njegovog učešća u I. svetskom ratu. Čuvam odluke vojnih komisija iz obe države.