Berlin bez zida više nije seksi

Život u podeljenom Berlinu je bio državno subvencionisan. Savezna Republika Nemačka je posebnim finansijskim pogodnostima podsticala svoje građane koji su odlučili da žive u Zapadnom Berlinu.

U njemu sam se prvi put susreo sa životom u komuni, ali i kupio svoje prve "Klarksove" poluduboke cipele sa sirovom gumom.

Istovremeno, Istočni Berlin je bio skupoceni "Izlog" Nemačke Demokratske Republike prema zapadnom susedu.

Rivalitet se odvijao u svemu, i u svim oblastima – u organizaciji javnog prevoza, u uređenju parkova, u sportu, kulturi...

Romaneskni konceptualni album Berlin, jedan od najdepresivnijih albuma roka, koji je 1973. godine napravio Lu Rid, priča priču o slomljenim i "propalim" ljubavnicima koji se bore sa zavisnošću od droge i unutrašnjom podeljenošću, koja je pandan tada podeljenoj nemačkoj prestonici.

U njegovim pesmama grad je opisan kao leglo prostitucije, droga, nasilja, mentalnih bolesti i samoubistava.

Ironično, ali Rid, iako je o njemu, i posebno o njegovoj tamnoj strani, neposredno saznavao iz dva privatno bliska "izvora", u Berlin nije kročio nogom pre nego što je napravio ovaj album.

Tek kasnije, proveo je izvesno vreme u Zapadnom Berlinu, u zajedničkom stanu sa muzičarima Dejvidom Bouvijem i Igijem Popom, sa kojima je delio i različita druga iskustva.

Iz podeljenog Berlina su nam na najbolja izdanja BITEF-a dolazile predstave Čekajući Godoa, Šiler teatra, i Otac, Šlospark teatra iz Zapadnog Berlina, ali i do tančina smišljen i promišljen Hamlet, pozorišta Folksbine iz Istočnog Berlina.

Gledali smo te predstave koje su trajale i po četiri sata; da su trajale i koji čas duže, gledali bismo ih ne primećujući kako vreme protiče.

Ako tome dodamo i Na letovanju, Petera Štajna, Teatra am halešen Ufer – predstave koje smo dugo listali u sećanju govorile su nam o tome kako bi se klasika morala čitati, ali kako je do tada niko nije pročitao.

Spajanjem, 9. novembra 1989, dva razdvojena grada u jedan, sve je dobilo indeks dva: javne zgrade, opere, filharmonije, pozorišta, muzeji, galerije...

Život u nekada podeljenom gradu se brzo menjao – postajao je centar nemačke politike, ali i vibrantni centar zabave. Da li je sve moglo da opstane? Da li je sve trebalo da opstane?

Konfuzija koja se dešavala u tom vremenu donela je više slobode za supkulturu, kao i nove političke pojave.

Javne vlasti nisu imale jasnu ideju o tome šta bi trebalo uraditi u gradu koji je odjednom dobio "višak" svega i racionalizacija je bila neminovnost.

Odluke su se same nametale: čak je i Šiler teatar izdat jednom preduzimaču koji je u njemu organizovao izvođenje mjuzikala.

Sa padom Berlinskog zida, u nekada podeljenom gradu pojavili su se mnogi slobodni prostori i njih su počeli da koriste ljudi sa Istoka, Zapada i svih strana sveta.

Berlin je iskusio promenu imidža od "sivog miša" do metropole zabave.

Iznenada, dobio je boje, mladost i stil. Prva Parada ljubavi održana je u leto 1989. godine.

Deset godina kasnije, u Berlin je došlo milion i po ljudi kako bi igrali uz elektronsku muziku.

Na taj način je oblikovano posebno vreme, a sa njim, i generacija u njemu odrastala.

Vremenom su se problemi uvećavali, i finansiranje Parade ljubavi je postajalo sve teže.

Na kraju, prava na brend Parada ljubavi su prodata. Međutim, ideja da se različiti ljudi ujedine uz pomoć elektronske muzike i danas je prisutna u Berlinu.

Sve to je oblikovalo legendarni Berlin devedesetih.

A onda je kapitalizam započeo svoju orgiju i Berlin devedesetih je izgubljen.

Džentrifikacija, političke odluke i razlike u mišljenjima, doveli su do nestajanja mesta koja su obeležavala klupsku kulturu, kao što su to bila Trezor, Ajmer i Taheles.

Letimični pogled na multimedijalnu izložbu "Devedesete Berlin", koja je povodom tridesetogodišnjice pada Zida priređena u berlinskoj Staroj kovnici, nedvosmisleno ukazuje na to da su devedesete okončane i da se neće više vratiti.

Savremenici tih događaja su kao putnici kroz vreme iz dalekog stoleća.

Oni nam daju impresiju o tome šta je Berlin nekada bio, šta je to što predstavlja vezu sa onim što je Berlin danas i šta će biti sutra.

Danas, samo u jednoj godini, u Berlin "uđe" oko 350.000 ljudi, rešenih da u njemu i ostanu.

Grad je dobio Humboldt Forum, nove muzeje, novu koncertnu dvoranu, bezbroj festivala, najsavremeniju zelezničku stanicu....

Sve to utiče na supstancu grada. Berlin ima problem identiteta: on više nije siromašan i nije više seksi.

U prethodnim godinama, grad je oblikovan niskom cenom života, bogato obojenom alternativnom scenom i zabavama na neuobičajenim mestima.

Sve to teško da više postoji, a ono što postoji, bori se da opstane.

Makar meni izgleda da Berlin ima mnogo lica i najrazličitije nijanse.

Mnogo toga je pisano, rečeno i zaključeno u vezi sa periodom devedesetih, ali legenda o Berlinu, u kojem (ne)političke hiljade ljudi mirno osvajaju slobodu – još uvek živi.