Da li su se Njujorčanke borile za poklone i šta bi danas rekle?

Početak marta kao po pravilu u znaku je priča o poklonima za Dan žena. Deca smišljaju čime će darovati majke, prijateljice šta će kupiti jedna drugoj, muževi kako da obraduju žene, u kolektivu se nagađa šta bi moglo biti iznenađenje firme ili sindikata... Na roditeljskim Vajber grupama samo se smenjuju poruke o tome koliko novca dati za poklon vaspitačici ili učiteljici i šta se prikupljenim sredstvima može kupiti.

A da li je 8. mart zaista vreme za praznovanje i poklone i kada se ovaj običaj odomaćio?

Još dok sam bila u vrtiću i osnovnoj školi, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, roditelji su me učili da vaspitačici i učiteljici za Dan žena treba pokloniti neku sitnicu kao znak pažnje. I to je, ako me sećanje dobro služi, uvek bio cvet – karanfil ili ruža. Tada nisam mnogo znala šta 8. mart zapravo predstavlja. Simbol pobune žena za prava koja su im bila uskraćena.

O rodnoj ravnopravnosti se danas mnogo priča, a šta pokazuju činjenice?

Zvanično radno vreme u firmi i za žene i za muškarce je osam sati dnevno, izuzev kada potrebe posla zahtevaju drugačije. Ali šta je sa onim nezvaničnim radnim vremenom, nakon posla?

Gotovo kao po pravilu održavanje kuće i birga o porodici je na ženi. Od kuvanja, pranja, peglanja, čišćenja, preko kontrole domaćih zadataka do one najvažnije funkcije brige o pravilnom odrastanju dece. To je, često, dodatnih osam i više sati rada za koje žene nisu plaćene.

A kad smo kod plaćanja, statistika pokazuje da su i u firmama žene češće manje plaćene od muškaraca za isti posao. U Evropi je to prošle godine bilo u proseku čak 15 posto.

Takođe, podaci pokazuju da su žene obično zaposlene u sektorima u kojima su zarade niže, poput trgovine, ugostiteljstva, tekstilne industrije, zdravstva, socijalne zaštite... Često su neprijavljene, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

Iako to ne bi smeli, poslodavci neretko prilikom zapošljavanja pitaju žene da li planiraju da formiraju porodicu u skorijoj budućnosti. Osim toga, dešava se i da žene nakon porodiljskog bolovanja budu prebačene na nižu poziciju od one na kojoj su bile pre trudnoće, pa čak i da dobiju otkaz.

Na rukovodećim položajima u kompanijama većinu i to dvotrećinsku čine muškarci.

Žene imaju pravo glasa. Ipak, čini se da više biraju nego što budu birane. Kao i u kompanijama i u zakonodavnim telima, ali i izvršnoj vlasti žene i dalje čine manjinu.

Najsurovija je statistika koja pokazuje koliko ima nasilja nad ženama. U Srbiji gotovo svake nedelje jedna žena strada u porodičnom nasilju. I što je najgore, čak trećina žrtava je pre nesreće nasilnika prijavila nadležnim organima.

Zbog toga bi 8. mart pre trebalo iskoristiti za podsećanje na to gde smo više od veka od kada su se žene pobunile i zatražile svoja prava, nego da se utrkujemo ko će da kupi ili dobije skuplji poklon.

Neko će reći, kao i moji roditelji svojevremeno, to je znak pažnje. Znak pažnje da, ali pažnju treba upućivati čitave godine, a ne samo za 8. mart. I nisu samo pokloni znak da neko misli na vas. 

Ovaj dan trebalo bi iskoristiti za suočavanje sa često surovom realnošću i ukazivanje na postojeću neravnopravnost, uprkos tome što se većina, čini se, samo deklaratvino zalaže za rodnu ravnopravnost.

Zaista mi nije bitno da li ću 8. marta dobiti poklon ili ne. Ne znači mi ništa ni to da li će mi neko umesto novinar reći da sam novinarka.

Mnogo više bi mi značilo da znam da će moja ćerka sutra imati jednake šanse da se zaposli i bude plaćena za isti posao kao njeni vršnjaci muškarci i da neće morati da strahuje za radno mesto kada odluči da postane majka. 

Onda bih bila sigurna da je borba onih 15.000 Njujorčanki iz 1908. godine zaista imala smisla.

Srećan 8. mart svima koji slave!