Čiji je ničiji hodnik?

Ne mogu da se otrgnem utisku da je godinama prvo što ugledam u hodniku kada otvorim vrata od stana - smeće. Nekad su to papirići od bombona ili čokoladica, kesice od grickalica, bude i iskorišćenih papirnih maramica, a gotovo svakodnevno se mogu naći pikavci od cigareta.

Upravo zbog toga su metla i lopatica uvek u pripravnosti. Čistim ja ispred svog stana, čiste i komšije sa sprata ispred njihovih vrata, dva puta nedeljno dolazi i žena koja je zadužena za održavanje higijene u zgradi i ona čisti tuđe smeće. Svi komentarišemo i negodujemo, ali smeća i dalje ima.

Pitanje koje se nameće je kome pada na pamet da đubre baca po hodniku zgrade?

Deci? Pa zar ne bi trebalo od malena da se učimo lepom ponašanju? A lepo ponašanje podrazumeva i to da se smeće ne baca bilo gde, već u kantu za otpatke ili kontejner.

Stanarima zgrade? Ali, zar oni ne prolaze istim tim hodnikom? Kako je moguće da im ne smeta da idu pored ili kroz smeće?

Gostima stanara zgrade? U redu, oni dođu i odu, ali ni tu nema logičnog objašnjenja zašto bi svoje smeće bacali po tuđoj zgradi.  

Kap koja je prelila čašu je trenutak kada sam kod stepenica zatekla iskorišćene - špric i iglu.

Možda je to nekom normalno, ali meni lično nije. Tuda prolaze i moja, ali i komšijska deca. Na pamet mi je prošlo hiljadu misli, čije je to, šta ako neko uzme da se igra, šta ako se ubode, a ako je igla zaražena...

Pitali smo da postavimo kamere na svakom spratu kako bismo otkrili ko baca đubre po hodniku. Objašnjenje je bilo da ne može, jer bi to bez neke, ne znam tačno kakve odluke, bilo nedozvoljeno snimanje lica...

Nekoliko puta smo na oglasnu tablu kačili molbu da se smeće ne baca po hodniku. Džabe!

I upravnik zgrade je, takođe, okačio deo iz zakona kojim se reguliše kolektivno stanovanje. Papir i dalje stoji zalepljen, ali izgleda samo da bi se pored njega prolazilo.

I nije smeće jedini problem u hodniku zgrade. Tu su grafiti, natpisi, pa čak i uništavanje inventara, kao što je, recimo, kanalica kroz koju prolaze kablovi.

Ne mogu da se ne zapitam kome to smeta? Ko je i zašto morao da je iščupa iz zida?

Zašto se o hodniku u kući ili stanu vodi briga, a o zajedničkom hodniku zgrade ne? Zašto je taj hodnik - ničiji, kad je, zapravo, svačiji, jer su svi stanari zgrade vlasnici i zajedničkih prostorija, a ne samo svoje stambene jedinice.

Isto je i sa krovom zgrade, liftom, interfonom ili podrumom.

Stanare na nižim spratovima najčešće ne zanima da li postoji problem na krovu. Kao da ne može da se desi da zbog neodržavanja krova i do njih procuri voda nakon obilnije kiše. Njima, takođe, izgleda ni ispravan interfon ne treba, jer im, pobogu, nije problem da izađu i otvore vrata. O liftu da i ne govorimo, pa oni mogu stepenicama do stana...

Da se razumemo, živim na prvom spratu i mislim da sve od navedenog treba da funkcioniše, čak i taj isti lift koji zaista nemam potrebe da koristim.

Komšije sa viših spratova, baš i ne mare za podrum. Jer oni su visoko, njima ne smeta ako tu ima bilo kakvog problema...

Čišćenje snega, lišća, granja, smeća ispred zgrade je tek posebna priča. Pa to nije dvorište kuće o kojem vlasnik treba da brine. Ovde će se sneg sam otopiti, lišće i smeće će vetar odneti ili će neko već šutnuti sa strane...

Ne kažem, sigurno da ima i zgrada koje se lepo održavaju i u kojima su komšije složne, ali lični utisak je da je mnogo više onih u kojima je situacija kao u mojoj. Nažalost!

Dok se nešto ne promeni, metla i lopatica će stajati pored vrata, a svakom izlasku iz stana prethodiće čišćenje tuđeg smeća iz „ničijeg" hodnika. Valjda tako mora!