Prvi put s tetkom u Lici

Ove godine su se sve kockice složile i krajem jula smo krenule na dugo planirani "povratak" u zavičaj. Odlučile smo da povedemo i njenog petnaestogodišnjeg sina koji je odrastao slušajući priče o Lici, ali je nikada nije video. Gledali su nas prilično iznenađeno svi kojima smo rekle da ćemo ta tri dana provesti obilazeći groblja, pusta sela i zakorovljena dvorišta u kojima smo se nekad, kao devojčice igrale. Još ih je više čudilo to što na takav put vodimo tinejdžera i što je on uopšte pristao da ide s nama.

Nismo se na te komentare obazirale, ni mi, ni on. Odlučili smo, pronašli smeštaj u Gospiću i krenuli.

Iznenadio me pun autobus koji je to veče sa beogradske stanice krenuo ka Kninu i Šibeniku. Kao i obično kad putujem, gledala sam ljude oko sebe i pokušavala da "dokučim" ko su, zašto putuju, jesu li srećni, tužni, radoznali. Brzo sam napravila "podelu". Bilo je nekoliko onih koji su jednostavno putovali na more, opušteni i spremni da utonu u san čim se u autobusu ugasi svetlo. Većini se ipak u očima video sjaj poput našeg. Bilo je jasno da i oni putuju u zavičaj. Razlikovali smo se samo po količini strepnje, nestrpljenja i radoznalosti koji su jasno govorili o tome koliko puta je svako od nas prevalio ovaj put.

Autoput, granica, noćna vožnja kroz Slavoniju, Baniju i Kordun i na kraju, u samo svitanje, Lika! Stajemo na pumpi blizu Plitvičkih jezera, umorni, ali srećni. Udišem dobro poznati vazduh, miris kojeg ništa, pa ni proteklih 30 godina, nije moglo da izbriše iz mog bića. Govorim sestriću da udahne dobro jer, prvi put su se sreli on i Lika. Gleda me pomalo zbunjeno, ali smeši se i klima glavom.

Nešto kasnije, na Udbini, prelazimo u kombi i krećemo za Gospić. Hladno je, iz torbe smo izvukli čarape i jakne koje su sinoć, na beogradskih 35, delovale potpuno iracionalno. Ja i sestra komentarišemo u glas-tako je u Lici! Uz smeh brojimo rupe preko kojih nas vozač prilično oštro, ali sigurno vozi kroz pusta i mračna srpska sela. Ostavljamo usput nekoliko ljudi koji su s nama doputovali. Vidi se da idu kući ili kod rodbine. Na kraju ostaje samo nas troje. Vozač je prilično iznenađen saznanjem da idemo u izmajmljeni apartman, a i nas obuzima neka neopisiva tuga. Bolno i potpuno ogoljeno pred nama je "pukla" istina s kojom živimo godinama. Mi smo stranci, turisti, u našem rodnom gradu, u našoj Lici!

I baš suprotno od onoga što bi se moglo očekivati u takvom trenutku, rešili smo da gorčinu tog saznanja "lečimo" dirajući još veću ranu. Posle kratkog odmora, krenuli smo put Divosela, tatinog rodnog sela. Prva "stanica"- groblje jer, u Divoselu živih nema!

Zahvaljujući akciji koju sam, sa par rođaka i prijatelja, organizovala prošle i ove godine, dolazimo prilično lako do jednog od šest divoseljačkih grobalja. Tu nam je čitava porodica s tatine strane, naša krv, naši preci, naše neproslavljene slave, rođenja, krštenja. Palimo sveće, ćutimo... Obilazimo i fotografišemo i ostale spomenike, čitamo naglas poznata prezimena. I tužno je i lepo! Razbili smo tešku divoseljačku tišinu, doneli svetlost na ovo tužno, samotno mesto. I dok se nad obližnjim Velebitom valjaju tamni oblaci i polako diže magla od sinoćnje kiše, znam da nam se ove duše raduju. Kao da nam pričaju svojim dečjim ručicama, devojačkim pletenicama i staračkim očima. Kao da nas pitaju znamo li išta o onima što ostaše iza njih...što ih nema, jesu li ih zaboravili. Pitaju nas ima li ičeg u Divoselu osim neba, zemlje i krvi. Eh....

"Skoro pa nema spomenika na kojem bar nekome kao godina smrti ne piše 1941", trznu me sestrićeva rečenica. Sve je stalo u nju!!! Smrtna presuda Divoselu je ispisana baš te godine, krvlju nevine dece, mladosti koja nije stigla da živi, mladosti zaustavljene po vrletima Velebita i njegovim bezdanim jamama. Ono što je počelo 1941, završeno je 1993. godine.

Tražili smo Divoselo tog čudnog dana među ruševinama iz kojih raste drveće, zaraslim putevima, u našem pustom dvorištu koje prepoznasmo po kvrgavim stablima dve stare jabuke. Tražili smo i našli... nebo, zemlju i krv! Našli smo i onaj nedostajući, skriveni deo sebe!

Baš to smo pronašli i sutradan, na ruševinama mamine rodne kuće u obližnjem selu Vrepcu. Prepoznavale smo ja i sestra dvorište u kojem smo se igrale, kuću u kojoj smo odrastale, tražile deliće života među srušenim zidovima, pod trošnim drvenim gredama što odavno popustiše pod teretom ličkih snegova.

Našle smo čašu, tanjirić od šoljice za kafu, limenu kutiju za šećer. Bože, koliko je tuge i sreće stalo u tih nekoliko sitnica koje smo kasnije brižljivo spakovale u kofer. Opisivale smo njenom sinu kako je izgledala kuća, štala, dvorište. Objašnjavale mu za šta je služila velika drvena kaca koju je davno napravio naš deda i koja još uvek prkosno viri iz podruma. Pričale smo mu o lepim konjima sa zvezdama na čelu i palenti koju niko nije pravio tako dobro kao naša baba. Slušao je, gledao, razmišljao, bez mnogo reči i pitanja. Na trenutak sam se ja zapitala da li smo stvarno preterale. Da li je ovo zaista put na koji je trebalo povesti dečaka od petnaest godina?!

Mogle smo ga odvesti na more koje je udaljeno svega pedesetak kilometara od ove naše ličke pustoši. Mogli smo obići Plitvička jezera, Velebit, mogli smo mu pokazati lepotu koje je Lika prepuna, ali eto, nismo.

Želele smo da mu pokažemo istinu, surovu, bolnu i našu!

Iako smo ga zbunile, iznenadile, rastužile, možda na trenutke i uplašile, verujem da je shvatio zašto smo ga povele na ovo neobično putovanje.

Verujem da je i on pronašao deo sebe u pustom Divoselu, na onom groblju što gleda ka nebu, među ruševinama babine kuće u Vrepcu, na ulicama Gospića kojima smo šetali kao stranci.
I nadam se da je ovo samo početak, da mu Lika nije više samo pojam i nostalgična porodična tema već želja, radost i nada. Nadam se da smo, uprkos nevolji koju je video, probudile u njemu ono zrno ljubavi koje te uvek vrati kući!!!