Voz je dovoljno veliki da svako u njemu pronađe mesto za svoju priču

Dugo sam planirala putovanje vozom da bih na kraju odustala. Zbunila me je lavina komentara na portalima i mrežama o stanici u Prokopu. Mnogo ljudi govorilo je o svojim ne baš prijatnim doživljajima.

Moji poznanici svoje iskustvo sa ovom stanicom opisuju kao "sad i nikad više" tako da sam promenila plan. Nekada sam jednostavno i brzo stizala do glavne železničke stanice i ukrcavala se na voz.

Jednim od poslednjih polazaka sa tog mesta putovala sam do Novog Sada. A sada sa nestrpljenjem čekam brzi voz koji će me do srpske Atine odvesti za 35 minuta!

Pamtim ona nestvarno duga čekanja voza koji kasni po nekoliko sati a kad stigne, sledi pometnja u pronalaženju mesta koje ste rezervisali i susret sa putnicima koji imaju kartu za isto mesto.

Prva klasa, druga klasa, doplata za prvu, gužva u hodniku, vazduh zasićen brojnim prethodnim vožnjama, miris metala, prašine i ulja za podmazivanje... Kad se svi smeste, crvenkapa daje znak za polazak i deca već počinju da budu gladna. To je fenomen vožnje železnicom, čim se krene svi su gladni i nešto im se pije.

Najlepše turističke avanture iz mladosti nekih generacija vezane su za voz kojim se odlazilo u Trst po cipele i farmerke. Da nije bilo takvih vožnji nikada ne bismo tako lepo videli predele kroz koje smo prolazili kao i stanične zgrade, najčešće stare ali otmene.

Neke kultne scene iz filmova koje pamtimo snimljene su na železničkim stanicama sa efektima pare, zvukom lokomotive... film o Ani Karenjinoj je jedan od njih.

Voz je dovoljno veliki da svako u njemu pronađe mesto za svoju priču. Neizbežne su i železničke terapije: to su situacije u kojima vam putnik sa kojim ste u kupeu već posle kraćeg vremena ispriča čitav svoj život.

Kupei u vozu su česta asocijacija na romantične susrete. U stvarnosti je malo drugačije, više je ličnih priča o teškom životu, o politici, o nepravdama... romanse su ostale u knjigama i filmovima.

Sećam se jednog putovanja od Beograda do Niša koje je trajalo više od 24 sata. Bilo je to devedestih kada su se iz dana u dan nizale nadrealne situacije, autobuskog saobraćaja za neke pravce nije bilo, voz je bio jedino rešenje. Vozio se svako ko je želeo ili morao, tako da su svi vagoni bili prepuni. To zimsko putešestvije ostaće upamćeno i po tome što je većina putnika bila pokradena ili ostala bez prtljaga.

Romantika na šinama, duga putovanja sa iščekivanjem, susreti i rastanci na stanicama ostaće u filmskim ostvarenjima i književnim delima. Dolazi novo vreme. Stižu brze pruge, novi, čisti vozovi u kojima je zabranjeno pušenje, postavljen video-nadzor i svi putnici imaju karte.

Taman što sednete u voz za Novi Sad i odgovorite na sve poruke i mejlove eto vas na odredištu. Neće biti vremena za duže priče i sagovornike koji žele da vam ispričaju sve o sebi i svojim doživljajima.

Putovanje će dobiti novu dimenziju. Ono neće više služiti uživanju u prizorima tokom vožnje. Nova putovanja imaće samo jednu svrhu, a to je dolazak na cilj. Sve drugo može se gledati na laptopu ili telefonu uz obavezne slušalice koje su sigurna zaštita od spoljnog sveta i onih koji bi da sa vama razgovaraju.

U novom vremenu sve će biti jednostavno, uđeš u voz, malo posediš i gotovo, već si stigao. A sve te starinske priče naših roditelja, baba i deda odlaze u muzej prošlosti, tamo gde je već otišla zgrada nekadašnje glavne železničke stanice u Beogradu.

Današnjim srednjoškolcima sigurno nije zanimljivo da su nekada gimnazijalci bili oduševljeni time što će na ekskurziju u Sremske Karlovce ići vozom i tokom kratkog putovanja uživati u druženju, sendvičima i soku od malina. Za nostalgičare tu su voz Romantika i Šarganska osmica.

A meni ne preostaje ništa drugo nego da razradim "frendli" strategiju prihvatanja Prokopa i tu konačno sačekam brzi voz.