Kako ne odoleti mjuziklu i kada nisi Jevrejin ili gej

Prve pretpremijere Pepeljuge, mjuzikla Endrju Lojd Vebera koji je, zbog pandemije Kovida 19 kasnio 10 meseci, izašle su krajem juna. Pepeljuga je postao događaj po sebi, jer je to dugoočekivani mjuzikl proslavljenog autora za koji je originalnu priču napisala Emerald Fenel, dobitnica Oskara za scenario filma Žena koja obećava. Radi se o romantičnoj komediji koja je zasnovana na realističnim odnosima. Poenta je u devojci koja mora da se promeni kako bi bila voljena.

Jednom prilikom je moj umetnički kolega zapazio: "Svakome mogu da se dopadaju mjuzikli. Da bi se mjuzikli voleli, kao što ih mi volimo, morao bi da budeš Jevrejin ili gej". Teza malo neobična, nad kojom se, posebno kad nisi ni jedno od toga (on jeste pola), a mjuzikl voliš - pomalo zamisliš.

U Muzikalenom teatru, u Sofiji, režirao sam mjuzikl Violinista na krovu, koji se bavi životom i kulturom Jevreja. Postoje, sasvim sigurno, određeni zajednički imenitelji između jevrejske kulture i mjuzikla. Ako bismo pokušali da napravimo uopštavanje, to je povišena emocionalnost, laka sentimentalnost, koja kroz muziku uvodi u duboku emociju.

Narod, koji je tako malobrojan, dao je tako veliki doprinos formiranju muzičkog teatra u svetu. Irvin Berlin, Mos Hart, Leonard Bernštajn, Stiven Sondajm, i mnoge druge vodeće zvezde mjuzikla, bili su Jevreji. Međutim, i ne-Jevrejima je "dopušteno" da budu "u klubu". Pomenućemo samo Kola Portera, Endrjua Lojda Vebera i Tima Rajsa.

Postoji, nema sumnje, i veliki gej uticaj na ovu umetničku formu. Neki od gore navedenih autora, kao i mnogi koji nisu pomenuti, spadaju u ovu populaciju. Gej teme prekrivaju mnoge mjuzikle - Kavez ludorija, Poljubac žene pauka, Kabare, Najam... Čak i u mjuziklu Jadnici postoji mesto na kome pripadnici gej populacije prepoznaju svoju "melodiju".

Međutim, širok odziv publike protivureči komentaru mog prijatelja. Neke statistike - Mačke su isprele svoj put u više od 250 gradova širom sveta, Jadnike je videlo više od 60 miliona ljudi u 39 zemalja, Fantoma u operi je gledalo 80 miliona gledalaca u 28 zemalja - se opiru ovoj tezi. Nije loše za žanr koji je moj prijatelj stavio u određene "niše".

Mjuzikl bi trebalo gledati u širem kontekstu. Njegov zametak možemo pronaći u delovima grčkih i rimskih predstava, u komedijama del arte, u pozorištu Šekspira i Molijera, kada su se u toku muzičkih pasaža menjale nagorele sveće u salama. Kao na prave početke, većina će ukazati na opere bufo koje je pisao Rosini, operete Ofenbaha, Lehara ili Gilberta i Salivena,

Sedamdesete godine prošlog veka bile su fascinantna dekada za mjuzikl. Lebdeći u ekstazi slobodne ljubavi, u vremenu Vodolije i rok-en-rola, mjuzikli su počeli da eksperimentišu. Seks i droga su odabrani kao sredstvo mirovnog otpora u Kosi, mjuziklu koji nije imao čvrstu dramaturšku strukturu, ali je zato bio moćan u svemu ostalom. Sledio je, zatim, snagom roka ozvučeni Tomi i, mnogo uspešniji, Isus Hrist Superstar.

Endrju Lojd Veber je u Eviti i Fantomu u operi koristio rok muziku i pokazao da ona može ispuniti operske zahteve. Evitin song "Ne plači za mnom, Argentino" je momenat dive, kao što je to bilo koja arija u Pučinijevoj Toski. U Fantomu je rok-en-rol predstavljen kao seksualno oslobađanje (ko je uostalom Fantom, ako ne osedeli roker, u poređenju sa četvrtastim Raulom?) - ali kroz prizmu velike opere.

Bio sam srećan da slušam i gledam originalne produkcije mnogih velikih mjuzikala. To je bilo vreme kada sam počinjao svoj rad u pozorištu i bio gurnut u jedinstveno uzbuđenje koje može da pruži samo muzički teatar. Iako sam želeo da pravim muzičke predstave već sa svojih 16 godina, nikada nisam mislio da ću producirati i režirati mjuzikle, niti da ću u tome imati vodeću ulogu.

U međuvremenu, mjuzikli su postali skupi - posebno za one koji su imali pretenzije ka Brodveju ili Vest Endu. Fantastičan prijem Jadnika, Mis Sajgon, Mački i Starlajt Ekspresa, osamdesetih, podigao je cenu koštanja produkcije, tako da je sredinom devedesetih bilo nemoguće postaviti mjuzikl bilo kog obima za manje od 5 miliona dolara. Veliki mjuzikli lako su mogli koštati i preko 10 miliona. Budžet Pepeljuge, u ovom trenutku, iznosi 5 miliona funti.

Da li je došao kraj mjuzikla, koji je predviđan gotovo sve vreme otkad je uspostavljena ova muzička forma? Poricanje strukture i prelaz na anarhiju? Začuđujuće - ali događalo se suprotno. Bilo je eksperimenata: Buđenje proleća (koje sam režirao 2010.), bilo je proslava ljubavi i savremenog roka, zatim subverzivna i originalna Avenija Q. To su bili sveži vetrovi na Brodveju i Vest Endu.

Istina je da će se talenat pojaviti, bez obzira na finansijsku situaciju. Ono što je neophodno potrebno - jeste taj talenat. Gde su ti novi kompozitori koji bi mogli da naslede Endrjua Lojda Vebera ili Stivena Sondajma? Verovatno postoje, ali još nisu muzikom, dramom i scenskom slikom privukli maštu široke publike i ostavili je zadivljenom, što jesu moć i mogućnosti mjuzikla.Uključivanje proslavljenih filmskih scenarista koji unose originalni i kreativni doprinos je korak koji ohrabruje.

Do tada, još uvek postoji "armija" već napisanih mjuzikala, mnogih koji su već reprizirani, koji nude bogatstvo materijala koji zabavlja, šarmira, šokira, pokreće, razveseljava, najširu publiku - devojčice i dečake, devojke i mladiće, i njihove pretke. Svi oni, po pravilu, bez obzira na opasku mog kolege, jasno znaju koje će mjuzikle izbegavati, a koje voleti.

Verujem da će nova Pepeljuga biti među naslovima voljenih mjuzikala. Jedva čekam priliku da je gledam.