Jasenovac – najtužnija srpska reč

Da nije bilo rata, zla i neimaštine, ne verujem da bi iko od njih završio među prljavim tezgama, vukući karirane kineske torbe, ali...

Ipak, koliko god okruženje bilo neobično i pomalo neprijatno, vrlo brzo sam se snašla i sprijateljila s mojim novim kolegama. Spojila nas je slična sudbina, razumeli smo se bez mnogo reči i nekako smo se trudili da što manje pričamo o problemima, poslu i svemu onome što nas je okruživalo. Često smo "bežali" u prošlost i pominjali onaj bolji deo života koji je ostao za nama.

Plele su se tu priče o zavičaju i često preterivalo u opisu onoga što smo u njemu ostavili, ali shvatali smo i prećutno prihvatali te ulepšane slike naše prošlosti. Otvarale su se, međutim, i teške teme, prepričavale tragedije i krvave sudbine srpskih porodica "s one strane Drine". Baš tu, pod usijanim krovovima, među natrpanim tezgama, u zagušljivoj atmosferi beogradske pijace, čula sam priču o kojoj često razmišljam.

Rašo, čovek s kojim sam delila tezgu, ispričao mi je, onako iznenada, potpuno neočekivano, da je njegov otac jedan od stotinak logoraša koji su uspeli da prežive gotovo samoubilački proboj iz Jasenovca. Bila sam potpuno šokirana!

Pristojni, odmereni i lepo obučeni starac koji je ponekad obilazio sina i snahu i tiho se raspitivao o tome "kakav je bio pazar", kad dolaze u posetu i šta bi voleli da im majka spremi za ručak, bio je jedna od "izabranih" duša. Kažem namerno – duša – jer njihova tela više i nisu ličila na ljudska. Bili su to živi mrtvaci, mučenici kojima je bilo suđeno da prežive.

Tog 22. aprila 1945. godine, posle krvavog pira kojim su zveri pokušale da zatru svoje tragove ubijajući sve preostale zatvorenice, muškarci, njih oko hiljadu, krenuli su u proboj. Shvatili su da potmula grmljavina slobode neće stići do njih.

Pozdravili su se s ovozemaljskim životom i verujući samo u njega, krenuli ka svetlosti. Očima obeznanjenim od zla, zamagljenim od prolivene krvi, nazirali su kraj. I bio je kraj! Kraj jasenovačkog pakla, nezamislivog mučilišta kakvo svet nije video, ljudske izopačenosti u njenom najstrašnijem obliku.

Iz njegovog mraka izašlo je samo stotinak logoraša, a Rašin otac bio je jedan od njih. Bio je i jedan od stotina hiljada Srba, Roma i Jevreja osuđenih na Jasenovac i njegovo zlo. Preživeo je zahvaljujući čudu, svojoj i božjoj volji. Baš onako kako su, četiri godine ranije, moji baba i deda preživeli ustaške kuršume i beživotne dečje oči u velebitskom bezdanu.

I ko je mogao da pomisli da ćemo se na jednoj beogradskoj pijaci, decenijama kasnije, naći baš mi – potomci "izabranih", čudom preživelih?! Nazovite to slučajnošću, ali ja ipak verujem da nas je spojila sudbina.

Možda sam tada bila premlada da bih to shvatila, ali sada sam ubeđena da je viša sila htela da se sretnemo u tom malom deliću večnosti i da, otvarajući porodične rane, u stvari proslavimo život i njegovu pobedu nad bezumnim zlom.

Moji baba i deda su odavno pokojni, umro je i Rašin otac, a putevi naših porodica su se nekako razišli. Danas ipak mislim na sve njih. Mislim i na one koji još nisu našli svoj mir, na nevine duše koje lutaju po velebitskim jamama, po paškom kamenu i mutnim vodama Jasenovca.

Molim se za njih, ali i za nas! Da pobedimo podele i zablude! Da poštovanjem žrtava i sećanjem na njih, slavimo život i gradimo bolju budućnost!